Алекса Николић
О ДЕЛОТВОРНОСТИ ЈЕДНЕ УСТАВНЕ НОРМЕ: СЛУЧАЈ ЈАПАНА
Jапан је ушао у XXI век са најстаријим неизмењеним Уставом на свету. Међутим, бројне контроверзе прате овај уставни текст. Једна од најзначајнијих представља реинтерпретација тзв. принципа пацифизма исказаног у члану 9 Устава Јапана. Тим поводом аутор ће у овом раду указати на (не)делотворност ове уставне норме. Сам рад је подељен у пет делова. У уводу, аутор се најпре бави разлозима за доношење важећег Устава Јапана, односно у кратким цртама истиче његове најважније особине. Потом се у другом делу рада бави нормативном анализом члана 9, указујући на јединствен принцип државног пацифизма. У наредном делу, аутор указује на све флексибилније тумачење ове уставне одредбе, имајући у виду развој оружаних снага Јапана у другој половини XX века, па до сада. Након тога се детаљно анализира тзв. доктрина активног пацифизма. На крају, аутор уместо закључка констатује да је у Јапану дошло до неформалне промене устава, чиме је створен несклад између стварног и писаног устава. Тим поводом, аутор као једино потенцијално решење неделотворности принципа пацифизма наводи најављену ревизију ове уставне одредбе.
ВЕНЕЦУЕЛА ИЗМЕЂУ ФЕДЕРАЛИЗМА И УНИТАРИЗМА
Крај XVIII и почетак XIX века је у Јужној Америци обележен борбама за осамостаљење. Моћни феномен деколонизације довео је до појаве првих независних држава на овом континенту и, с тим у вези, првих писаних устава који су представљали симбол те независности. Већина тих устава је била инспирисана тековинама америчке и француске револуције, а за узор је имала Устав САД из 1787. године. Међутим, пуко преписивање појединих америчких института, без уважавања и прилагођавања особеностима латиноамеричког друштва, довело је до тога да је већина тих устава била неприменљива, односно да су били ,,кратког даха''. Такав је случај био дуги низ година и са Венецуелом. Међутим, многе особености државног уређења у Венецуели ставиле су аутора пред дилему: да ли да се у анализи понесе крајње критички, оспоравајући јој тако федерални карактер и закључујући да је у питању квазифедерална држава или да у наставку анализе услед историјских, друштвених и политичких околности, али и са аспекта непрестане промењивости федерализма, приступи реалистички и начелно прихвати федералну форму, а да јој потом, кроз адекватну упоредноправну анализу, пронађе место у ,,свету федерализма''? Аутор се у раду определио за други приступ из неколико разлога. Најпре, пошао je од уставне претпоставке која Венецуелу изричито дефинише као федералну државу. У прилог томе му је послужио и традиционални разлог, а то је да је ово тек друга федерално уређена држава на свету. Уз то, не треба занемарити ни околности које су довеле до настанка федерализма у овој латиноамеричкој држави. На крају, аутор истиче да у Венецуели федерализам представља ,,последњи бедем одбране'' против ауторитаризма. Међутим, полазна претпоставка га неће спутати да укаже на све мањкавости и атипичности уређења у Венецуели.
