Душан Кесић
СТРАТЕШКА КУЛТУРА НЕМАЧКЕ У ПОСТХЛАДНОРАТОВСКОМ ПЕРИОДУ
Ревитализована моћ Немачке након уједињења, према прогнозама неореалиста, нужно је подразумевала тежњу да се дата моћ етаблира преузимањем централне улоге у Европи. Како се предвиђања неореалиста о ,,балканизацији“ Европе нису се обистинила, то условљава да се анализи спољне политике Немачке приступи из перспективе која ће акултурално и аисторијско поимање међународне политике неореалиста оплеменити културном и историјском димензијом. Социјално конструктивистички приступ и концепт стратешке културе супротстављају се аисторијским и тзв. ,,објективним“ варијаблама, у виду материјалних капацитета и технологије. Наведене варијабле бивају интерпретиране кроз ,,сочива“ стратешке културе, која представља културално утемељено поимање улоге рата у људској цивилизацији. Предмет овог рада јесте сагледавање утицаја који је окончање Хладног рата имало стратешку културу Немачке. Циљ рада састоји се у сагледавању образаца ,,финих“ промена стратешке културе на нивоу становишта безбедносне политике. Наведени циљ остварен je интерпретацијом кључног стратешког докумената Немачке о безбедносној политици. Анализа стратешке културе потврдила је континуитет темељних вредности, што уједно представља и доминантно становиште у академској литератури која тематизује ово питање. Са друге стране, идентификован је дисконтинуитет становишта безбедносне политике, као начина промоције темељних вредности кроз политику. Измене становишта безбедносне политике биле су нужна последица измењених околности на међународној сцени и потребе за ,,помирењем“ темељних елемената стратешке културе који су ступили у колизију. Дефинисање улоге оружаних снага јавља се као централни сегмент измене стратешке кулутре Немачке у постхладноратовској ери.
