Иван Миловановић
ДЕМОКРАТИЈА КАО ИЗАЗОВ ПРОШИРЕЊА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ – СЛУЧАЈ ДРЖАВА ЦЕНТРАЛНЕ И ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ
Циљ овог рада је да укаже како је демократија пронашла своје место у Политици проширења Европске уније и какви су исходи трагања за одговарајућим демократским стандардима у процесу проширења. Аутор узима пример држава Централне и Источне Европе и правећи дистинкцију између претприступног и постприступног процеса настоји указати на све предности, недостатке и проблеме са којима се Европска унија суочава(ла) у настојању да створи заједницу држава која ће почивати на униформним демократским принципима. Како аутор уочава, неопремљеност, али и неспремност Европске уније да делује у условима нарушавања демократских начела посебно се огледа на примеру одређених држава које су након Великог проширења приступиле и тиме достигле свој политички циљ – чланство. И док су били приметни позитивни исходи у току процеса приступања, са ступањем у чланство Европској унији руке готово да су везане, док државе Централне и Источне Европе постепено клизе по танкој демократској основи. Закључује се да се Европска унија са једне стране понашала опортуно свесно дозвољавајући оваква искакања, али и да јој мањкају институционални инструменти, као и политичка воља да се овакви проблеми покушају решити.
ПРОШИРЕЊЕ НА ЗАПАДНИ БАЛКАН: ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И НОВЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ
У раду се анализира однос између Европске уније и држава Западног Балкана, однос стабилности и демократије, те збивања на овим просторима која су утицала на позиве да се постојећа методологија проширења измени. Почетком фебруара 2020. године Европска комисија израдила је нацрт предлога нове методологије за проширење на Западни Балкан. Овакав потез био је очекиван будући да је пре тога тзв. Non-paper предложен од Француске већ изазвао опречна разматрања евентуалне промене постојећих правила. Предлог Европске комисије дошао је, можда у неповољном тренутку по Европску унију, али не и неочекивано. После 20 година од успостављања Процеса стабилизације и придруживања постало је извесно да у случају проширења на Западни Балкан нешто „не штима”. У том периоду, једино су Србија и Црна Гора отпочеле преговоре са Унијом, Северна Македонија и Албанија недавно су добиле зелено светло, док се у случају Босне и Херцеговине и Косова светло на крају тунела још увек не назире. Због тога се у самом раду анализирају и критички преиспитују евентуалне препреке, проблеми и разлози застоја у проширењу који јасно указују на смер којим би (је) нова методологија требало да иде, те могућности решавања проблема. Аутор закључује да и поред намера да се процес измени још увек недостаје озбиљна воља за измену оних делова процеса, попут условљавања, који представљају највећи кочницу.
