Институт За Политичке Студије

Добрињска 11
11000 Београд

Контакт подаци

ДВА ТИПА НАЦИОНАЛИЗМА

Сажетак

Радом се указује на различите околности у којима је дошло до стварања нација у западној Европи, у односу на начин и време како је тај процес текао код српског народа. Различит амбијент бивања нацијом одредио је и другачији карактер националној идеологији. Реформација и револуција биле су главни креатори тог амбијента у коме је настала идеја нације и са њом свезана идеологија западноевропског национализма. Национализам није био само одговор на ускраћеност већ и на својеврсну испражњеност и осећај усамљености и изолованости европског човека. Француска револуција је смрскала стари политички поредак и створила напрслине на заједништву и солидарности које је давала црква. Национализам је постао замена за религију, претворивши се у голо обожавање моћи. Мисија која се приписивала својој нацији сводила се на империјализам. Сопственој нацији приписује се изабраност. Сви западноевропски народи водили су, или покушавали да воде, империјалистичку политику: од Наполеона до Хитлера. Величање сопствене нације, њено шовинистичко уздизање над осталим нацијама, као изабране, измицало је контроли, претварајући се у необуздани расистички империјализам. Стварајући аутокефалну Српску цркву, Свети Сава је поставио темеље и српској нацији. Прожетост српског православља и српске народности, као црквено-народно јединство јесте темељ на ком је српска нација образована и опстала, упркос вишевековном ропству и подељености. Савиним радом је одређен правац и етос српског национализма који не дозвољава ширење државе преко граница нације. И не сматра да је држава највиша вредност којој се чине све жртве, већ да изнад тога стоји једна виша моралност којој се подрђују сви овоземаљски интереси и државно-политички разлози. Дајемо тумачење одреднице коју је однеговало народ­но предање и изнео гениј народне поезије о избору између два царства.

Референце

  • Бенедикт Андерсон, Нација замишљена заједница, Београд, Плато, 1988.
  • Иво Андрић, „Разговор са Гојом“, Есеји I, Сабрана дела, књ. XII, Београд, Просвета, 1976.
  • Алаида Асман, Рад на националном памћењу: кратка историја немачке идеје образовања, Београд, Библиотека XX век, 2002.
  • Роберт Н. Бела, Погажен завет, Београд, XX век, 2003.
  • Мартин Бубер, „Национализам“, Градац, бр. 126-127, Чачак, год. 24, 1997.
  • Ханс Фолкман Шлук, Политичка филозофија, Загреб, Напријед, 1977.
  • Лео Штраус, Природно право и историја, Београд, Плато, 1998.
  • Хју Ситн-Ватсон, Нације и државе, Загреб, Глобус, 1980.
  • Арнолд Тојнби, Истраживање историје, Београд, Просвета, 1970.
  • Николај Велимировић, Национализам Светог Саве, Београд, 1935.
  • Владимир Ћоровић, Покрети и дела, Београд, Геца Кон, 1921.
  • Владимир Дворниковић, Је ли наш народ религиозан, Нови Сад, 1937.
  • Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, Св. Симеон Мироточиви, 1991.
  • Герхард Геземан, Студије о јужнословенској народној епици, Београд Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска, 2002.
  • Герхард Геземан, Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње, 1968.
  • Јустин Поповић, Живот Светога Саве и Светога Симеона, Минхен, 1962.
  • Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Пожаревац, [ б. и. ] 1938.
  • Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд, Српска књижевна задруга, 1994.