Институт За Политичке Студије

Добрињска 11
11000 Београд

Контакт подаци

УТИЦАЈ ПОЛИТИКЕ УСЛОВЉАВАЊА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НА СПОЉНУ ПОЛИТИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Сажетак

Политика условљавања Европске уније представља механизам који ЕУ практикује као део сопствене политике проширења како би утицала на унутардржавне политичке и економске реформе земље кандидата за чланство. Поменута политика доживела је велики успех у процесу проширења ЕУ на земље Централне и Источне Европе. Међутим, овакав успех није поновљен у процесу приступања Србије. Србија одбија да хармонизује своју спољну политику са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ (ЗСБП ЕУ) у оквиру преговарачког поглавља 31, највише због неспремности увођења санкција Руској Федерацији. Подстицаји које чланство у ЕУ у виду демократизације, владавине права, јединственог тржишта нуди држави кандидату нису гарант усаглашавања ако су на „преговарачком столу“ теме везане за националне интересе државе који нису у складу са спољнополитичким ставовима ЕУ. Централно питање ове истраживачке анализе је зашто се у случају Републике Србије политика условљавања не показује као успешан механизам усаглашавања са ЗСБП ЕУ. Први део посвећен је концепту политике условљавања ЕУ и критеријума који су предуслов њене успешности. Други део рада посвећен је анализи усклађености спољне политике Републике Србије са ЗСБП ЕУ. Трећи део рада бави се ограничењем политике условљавања ЕУ и њене моћи да утиче на преобликовање спољне политике Србије. Без обзира на подстицаје које ЕУ нуди кроз своју политику условљавања, трошкови промене спољне политике Србије били би велики за обе стране, како за владајуће структуре у Србији који темеље спољнополитички курс на евроинтеграцијама и блиским односима са Русијом, тако и за ЕУ која услед „замора проширења“ већи акценат ставља на флексибилније условљавање у циљу очувања безбедности и status quo на Балкану.

Референце