Владимир Б. Ђурић

У овом раду анализирамо јавна овлашћења и јавне службе нетериторијалних аутономија националних мањина, као специфичних организационих структура и функционалних управних надлежности у виду јавних овлашћења која су им поверена. Нетериторијална аутономија у последње време све више заокупља пажњу како научне тако и стручне јавности, јер се у бројни проблеми националних мањина у различитим државама могу решити кроз нетериторијалну аутономију. Како јавне службе и управна јавна овлашћења представљају саставни део јавне управе у организационом и функционалном смислу, у овом раду анализирани компаративни модели указују да нетериторијалне аутономије све више представљају и припадају целини јавне управе у многим савременим државама у свету. Она може послужити и за даљу анализу поло жаја и статуса нетериторијалне аутономије националних мањина и у Републици Србији. Одговорајући правни оквир у том смислу у Републици Србији већ постоји, али до сада није темељно изучаван.

У раду се анализирају оправдања и ограничења институционалних аранжмана мањинске нетериторијалне аутономије у либералној демократији. Оправдање за успостављање таквих аранжмана налази се у потреби за прихватањем концепта колективних права и заступања мањинских колективитета као њиховог титулара. С друге стране, у либералној демократији постоје инхерентна ограничења у погледу конституисања, врсте и обима овлашћења која такви аранжмани могу да обављају.

Контрола законитости рада управе од стране Управног суда, истовремено представља и један од могућих начина на који грађани штите своја Уставом и законом утврђене слободе и права. Једно од Уставом зајамчених права је и изборно право. Додатно, у Републици Србији, припадници националних мањина, ради остваривања права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, могу изабрати своје националне савете у складу са законом. То значи да припадницима националних мањина Устав Републике Србије, поред општег изборног права,  гарантује и „посебно“ изборно право – право на избор националних савета. Закон, који између осталог, уређује поступак избора националних савета је Закон о националним саветима националних мањина. Пошто је изборно право комплексно право, у раду је анализиран позитивно-правни законски оквир заштите посебног изборног права припадника националних мањина пред Управним судом, и могући проблеми који се могу појавити а који проситичу из садашњег позитивно-правног оквира.

Овај рад бави се питањем уставности тзв. Бриселског споразума и отвореним питањима његове уставносудске контроле. Након теоријске анализе појма међународног уговора, у раду је употребом догматско-правног метода утврђено да Бриселски споразум има елемената међународног уговора. Будући да има елемената међународног уговора, Брислески споразум није ратификован у складу са Уставним одредбама, јер је, уместо у форми уставног закона, ратификован у форми закључка Владе. Штавише, будући да признаје уговорни капацитета „Косова“ и препушта том ентитету вршења државних (законодавне и судске) функција и надлежност уређивања појединих области друштвеног живота које су према Уставу у искључивој надлежности државе, Брислески споразум је и садржински неуставан.