Владан Петров

Полазећи од својих ставова изречених на почетку унутрашњег дијалога о КиМ, аутор анализира три кључна питања. Прво, каква је потенцијална улога уставноправне науке данас у решавању косметског питања. Друго, какав је актуелни однос права и политике у решавању косметског питања. Треће, који су уставноправни и други сценарији за решавање косметског питања. Он закључује да Србија не може и не сме да се одрекне права на КиМ, јер се тиме одриче од себе и сопственог идентитета, али и од оног правог европског идентитета, садржаног у великим документима од Декларације права човека и грађанина до Универзалне декларације права човека УН од 1948.

Аутор полази од тезе да је уставни идентитет важан, али теоријски и практично тешко одредив појам. Он усваја једну „радну дефиницију“, која уставни идентитет види као сједињење општих и посебних уставних начела и вредности. Он тврди да Устав Србије од 2006. није успео да обједини битна обележја уставног идентитета Србије на релативно доследан начин. Анализира неколико, по његовом уверењу, антиидентитетских места у Уставу, попут оних који се тичу дефиниције поделе власти, природе мандата народног посланика, сталности судијске функције. Његова тврдња да је и сама преамбула Устава антиидентитетска је сасвим неуобичајена, противна тези да управо она изражава и штити национални политички идентитет Србије, као и оној да је преамбула обична уставна „фикција“.

Овај рад је у форму научног чланка преточено излагање аутора који је био учесник јавне расправе у поступку за оцену уставности Првог споразума о принципима нормализације односа Београда и Приштине, тзв. Бриселског споразума. Дајући свој одговор на питање природе тзв. Бриселског споразума, указујући на његову садржинску неуставност итд., аутор нема дилему да у сукобу начела супрематије Устава и начела политичке целисходности у уставној држави предност мора имати прво. Какву год одлуку Уставни суд да донесе, овај текст је покушај да се допринесе сведочењу о периоду у којем се Уставни суд нашао пред тешком дилемом између лојалности Уставу, чија је реалност у значајној мери доведена у питањe, с једне, и препуштања политици да ово питање реши прихватајући становиште да је Бриселски споразум политички, а не правни акт, с друге стране.

Имунитет неодговорности је класичан институт јавног права који подједнако припада уставном праву и кривичном праву. Његово разумевање није могуће без сједињеног погледа обе науке. Конститутивни елементи имунитета неодговорности су: основ (устав), разлог постојања (заштита слободе говора и ауторитета парламента), временско дејство (трајање заштите, нарочито моменат отпочињања заштите) и обухват (субјекти које штити и дела изјаве на која се односи). О (кривично)правној природи овог института постоје опречна становишта. Највише је спорно да ли имунитет неодговорности треба да остане садржински апсолутан или устав (уз помоћ кривичног законодавства) треба да одреди дела изјаве на која се имунитет не односи. Постоји тежња ка прихватању другог решења, али још увек преовлађују устави који не ограничавају обухват имунитета. Нема чврстог критеријума на основу којег би одређена дела била изузета од имунитетске заштите. Критеријум опредељивања за круг кривичних дела која би заслуживала искључење одговорности не би требало да почива на њиховој тежини, већ на њиховој вези са прокламованим разлогом неодговорности, то јест са идејом слободног образовања мишљења у парламентарној расправи. У сваком случају, ако се постојање овог имунитета данас не доводи у питање, као ни његови конститутивни елементи, питање његовог обухвата захтева даљу усмерену активност две темељне правне дисциплине.

У овом раду, аутор, подстакнут последњим случајем примене имунитета у нашој уставној пракси, поставља две хипотезе. Прва је да посланичке имунитете у Републици Србији треба преиспитати. Друга је да имунитет неповредивости мора опстати као елемент правног положаја посланика, али да га треба редефинисати тако да више одговара савременим условима у којима функционише представничка демократија. Ослањајући се на ставове у новијој теорији уставног права, као и на поједина узорита решења из упоредног права, аутор закључује да би имунитет неповредивости требало редефинисати тако да он штити од сваког лишења слободе, али да временски буде ограничен на трајање скупштинског заседања. Посебну пажњу аутор скреће на неопходност утврђивања прецизнијих критеријума за одлучивање о укидању ове врсте имунитета у сваком конкретном случају.