Слађана Младеновић

Кључни налази посматрања изборних циклуса 2012–2017. године показују да нормативни оквир формално пружа добру основу за одржавање слободних избора, али да његова непотпуна примена и недостатак надзора током предизборне кампање генеришу пораст неравноправности учесника избора и доводе у питање остваривање услова за поштене изборе. Притом, стање је најлошије у тзв. бочним изборним аренама, из три разлога. Прво, финансирање предизборне кампање није транспарентно, а неравноправност учесника у погледу расположивих средстава се повећава, при чему учешће владајућих странака прелази 60–70% Друго, у медијској сфери се издвајају два проблематична аспекта: 1) у погледу власништва постоји финансијска и кадровска повезаност приватизованих локалних медија са странкама; и 2) у електронским медијима са националном фреквенцијом и најтиражнијим дневним и недељним новинама постоје „избори на два спрата“ са потпуном доминацијом СНС и њеног председника, феноменом партијских камера, функционерском кампањом, тј. кампањом ван кампање и недостатком критичке улоге медија. Треће, посматрачи редовно бележе на десетине случајева злоупотреба јавних ресурса у страначке сврхе. Суштинског надзора над изборним процесом нема, пошто законом предвиђени Надзорни одбор никад није формиран, док регулаторна тела попут Агенције за борбу против корупције и Регулаторног тела за електронске медије постају све пасивнија, радећи под утицајем владајућих странака и без могућности да спрече њихове злоупотребе у изборном процесу. Једини аспект изборног процеса који владајуће странке нису потпуно монополизовале је Републичка изборна комисија, али посматрачи препоручују њену професионализацију, чиме би се контрола над њеним радом из руку свих изборних листа и парламентарних странака de facto предала у руке само владајућим странкама.

Приказ књиге: Добрица Ћосић, У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.

У овом раду аутор разматра концепт депарламентаризације политике Републике Србије у процесу европских интеграција. У том циљу аутор излаже схватање појма депарламентаризације, односно губљење значаја, надлежности и моћи националних парламената под утицајем фактора из домаћег и међународног окружења. Такође се разматрају узроци слабљења улоге парламента, првенствено они који произилазе из карактеристика политичког система. У Србији постоје сличне тенденције као у осталим посткомунистичким државама, због чега је у раду вршено поређење са другим државама које су прошле кроз транзицију. Једна од основних претпоставки рада је да је објашњење за депарламентаризацију потребно потражити и у функцијама парламента. Када је реч о Србији, аутор изводи доказе који указују на то да законодавна функција преовладава на дневном реду Народне скупштине, и да то доводи до потискивања осталих функција ове институције. За потребе овог рада, истакнута је разлика између процеса европеизације која постоји у државама чланицама Европске уније и про­цеса европске интеграције у коме учествују државе Западног Балкана, укључујући Србију. Оба процеса могу довести до слабљења позиције националног парламента, што се у Србији и догађа. Међутим, то не мора бити случај, због чега аутор у последњем поглављу поставља питање да ли процес депарламентаризације може бити реверзибилан.

Аутор у овом раду разматра однос државе и невладиног сектора у Србији у процесу европских интеграција. Рад је подељен на три дела. У првом делу аутор даје теоријски осврт и историјски приказ односа др­жаве и цивилног друштва, и наводи значај цивилног друштва у Европској унији. Други део рада је посвећен осврту на невладин/цивилни сектор у пост-комунистичким режимима, и специфичностима овог секто­ра у Србији. Трећи део рада је посвећен изучавању конкретних облика сарадње државе и невладиног сектора у Србији, у оквиру три кључна периода: до 2000. годи­не, од 2000. до 2005, и након 2005. године. Иако између другог и трећег периода није постојао драстичан прелаз као између првог и другог, аутор сматра да је било важно направити пресек сарадње 2005. године, утолико пре што су то урадили и истраживачи који су се бавили цивилним сектором. Уместо закључка, аутор наглашава која су питања остала отворена у области сарадње државе и недржавних актера. Иако је у раду објашњена појмовна разлика између грађанског и цивилног друштва, невладиних организација и организација цивилног друштва, ови појмови су често коришћени као синоними, како због литературе која је коришћена приликом израде рада, тако и због чињенице да се сви побројани термини суштински односе на сектор који је одвојен од државе.

Аутор у овом раду разматра улогу Организације за европску безбедност и сарадњу, односно њеног специјализованог тела, Канцеларије за демократске институције и људска права (ОДИХР) у посматрању избора у Србији од увођења вишестраначког система. У раду је најпре дат кратак осврт на међународно посматрање избора, да би затим било представљено посматрање у оквиру ОЕБС/ОДИХР. Случај Србије је занимљив за разматрање, јер је посматрање избора у Србији довело до неколико преседана у пракси посматрања које спроводи ОЕБС/ОДИХР. Посматрачке мище су указале на низ недостатака изборног процеса у Србији и потребу заревизијом целокупног изборног законодавства. Посматрање избора на Косову и Метохији је разматрано у последњем делу рада, због специ­фичности у односу на посматрање у остатку Србије.

У овом раду аутори анализирају реформу правосуђа у Србији, која се спроводи у процесу приступања Србије Европској унији. Посебно је издвојен период од 2008. до 2012. године, иако се почеци реформе правосуђа могу идентификовати од 2001. године. Рад је подељен на два основна дела. У првом делу се укратко износе основни подаци о реформи правосуђа, при чему је посебна пажња посвећена избору носилаца правосудних функција. У другом делу су аутори разматрали утицај процеса европских интеграција на реформу правосуђа у Србији, анализом докумената које су усвојиле Европска унија и Србија у процесу приступања Србије овој међународној организацији. На основу свега изнетог, аутори изражавају бојазан да уплив политике на судство није прошлост, и да „реформа реформе“ правосуђа неће допринети његовој независности и непристрасности.

У овом раду аутор анализира предлоге реформе Савета безбедности Уједињених нација које су подносиле чланице УН и њихове интересне групе, Председник Генералне скупштине УН и Генерални секретар УН, у периоду од усвајања Резолуције 47/62 од 11. децембра 1992. до окончања десете рунде међувладиних преговора у јуну 2014. године. Циљ рада је да представи главна решења која су у предлозима дата за два кључна питања реформе СБ проширење чланства СБ и домашај и начин коришћења права вета. Рад се састоји из три дела. У првом делу је дат приказ садржаја Прве реформе СБ (1963-1965) и разлога за нову рефор­му. У другом делу су анализирани предлози разматра ни у оквиру Отворене радне групе ГС до 2007. године, а у трећем предлози из досадашњег тока међувладиних преговора који су почели 2009.

Приказ књиге: Зоран Аврамовић, Политичка мисао Милоша Црњанског, Институт за политичке студије, Београд, 2010.

Приказ књиге: Вукашин Павловић, Држава и друштво: студија из политичке социологије, Чигоја, 2012.

Приказ књиге: Ђорђе Стојановић, Живојин Ђурић, Анатомија савремене државе, Институт за политичке студије, Бео­град, 2012, 400 стр.

Полазећи од теорије принципал-агент (п-а), аутор у раду представља делегирање овлашћења децентрализованим агенцијама Европске уније (ДАЕУ) и успостављање механизама контроле над њима. Према теорији п-а, једна страна, која је одређена као принципал, оснива агента и делегира му овлашћења, а друга страна, која је у улози агента, делује за принципала, у његово име или као његов представник, при чему се принципал суочава са избором овлашћења која би требало делегирати агенту, и избором механизама институционалне контроле над њим. Децентрализоване агенције ЕУ су у улози агента, док су институције институционалног троугла (Европски парламент, Савет и Комисија), између којих постоји институционална равнотежа, и државе чланице, одређене као принципали. Циљ рада је, да у светлу теорије п-а, објасни како постојање више принципала, уз паралелно деловање Суда ЕУ, утиче на делегирање овлашћења ДАЕУ и успостављање механизама контроле над њима, имајући у виду начело институционалне равнотеже и комбинацију надзора и санкција ради контроле деловања ДАЕУ. Рад се састоји из четири дела. У првом поглављу су представљене главне одлике теоријског модела принципал-агент. У другом делу су дефинисане ДАЕУ, и дате су главне одлике њихове организације и начина деловања. У трећем делу, посвећеном делегирању овлашћења ДАЕУ, фокус је на две теме, а то су: 1) представљање принципала и начела институционалне равнотеже ЕУ као контекста делегирања овлашћења ДАЕУ; и 2) ограничења у делегирања овлашћења ДАЕУ. Четврти део рада је посвећен механизмима контроле коју принципали остварују над ДАЕУ.

Приказ зборника: Србија и евроазијски геополитички простор (приредили Миломир Степић, Живојин Ђурић), Институт за политичке сту­дије, Београд, 2013, 446 стр.

Приказ зборника: B. Guy Peters, Philippe Zitoun (eds), Contemoprary Approaches to Public Policy – Theories, Controversies and Perspectives, Palgrave MacMillan, 2016.