Саша Јованчевић
МОДЕРНИЗАЦИЈА СРПСКОГ ДРУШТВА У XIX ВЕКУ
Овај рад, узимајући у обзир сложеност ширих друштвених и историјских збивања, доноси сажету анализу модернизације српског друштва у контексту политичког динамизма деветнаестовековних прилика у Србији. Реч је дакле, о постепеном преображају доминантно патријархалне и традиционалне Србије у друштво које свој развој постепено окреће новим основама, изградњи модерних вредности и институција какве у то време већ постоје у Западној Европи. У политичком смислу Србија је, с обзиром од чега се кренуло на почетку XIX века, на крају тог века заиста направила импозантан модернизацијски резултат. Устав из 1888. године, односно 1903., успоставља формално институционално устројство као у Западној Европи тог времена, тако да се и у Србији званично потврђују: пун ауторитет Народне Скупштине са законодавном влашћу, независност судства, политичка власт органа месне управе, грађанска права, слобода штампе, непосредни избори, тајност гласања..., што уз успоставу модерних политичких странака ствара претпоставке за даље јачање демократских институција. Међутим, евидентно је модернизација у Србији краја XIX века више има формални него садржински и суштински смисао. Наиме, за истинску имплементацију модерног устројства државе потребна је и шире прихваћена демократска политичка култура грађанске провинијенције као фундус модерног друштва што у основи још задуго неће бити постигнуто. У друштву у коме тако доминантно преовладава рурално становништво модернизација остаје суштински проблематична јер традиционалне вредности и даље неприкосновено трасирају смернице живота.
ЕФЕКАТ АУТОРИТАРНИХ ТЕНДЕНЦИЈА У СРБИЈИ 90-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА
Све што се збивало у последњој деценији XX века у Србији, наравно, није било случајно, већ у директној зависности од друштвеног карактера друштва у Србији којим су доминирали, пре свега, ауторитарни елементи! Дакле, иако су у српском друштву крајем 80-их година XX века, пред сам пад комунизма, извесни мањински делови интелектуалне елите заиста били довољно демократски оријентисани да поведу Србију правцем даље либерализације, народ је пре могао да разуме и прихвати говор ауторитарних вођа или тачније једног који се својим ауторитарним капацитетом наметао као «једини, прави избор». Живећи скоро пола века у тоталитарном комунистичком политичком режиму, широким народним слојевима је, одједном дата плуралистичка политичка опција са правом слободе речи, удруживања, деловања и политичког избора, те уз то још и тржишна привреда, деловала као застрашујуће бреме шокантно превелике дозе слободе. Незнање владања у таквој констелацији изазвало је страшну напетост, заправо страх од слободе, од сопственог одлучивања и одговорности. По Фрому, са чијим мишљењем се слажем, до својеврсног «бекства од слободе» уз помоћ ауторитарности долази увек кад се индивидуи додели превише слободе за коју још није спремна, са којом још није у стању да се носи. Услед тога се код таквих људи, јавља снажан импулс да напусте свако стремљење ка индивидуалности и поново се утопе у «топлину ауторитарне уљуљканости» живљења по правилима која је у напред поставио неко други. Ово је сигурно један од начина на који се може објаснити зашто су мушкарци и жене у Србији почетком 90-их понуђено право избора (увођење политичког плурализма и тржишне привреде), парадоксално, искористили да од њега побегну у “топлину” ауторитарне отуђености. У сваком случају, управо овакав ауторитарни тип личности, израстао на подлози ауторитарног друштвеног карактера, главни је актер у друштвеним збивањима у Србији 90-их.