Изабери језик:

Саша Јованчевић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Београд.

периодика

МОДЕРНИЗАЦИЈА СРПСКОГ ДРУШТВА У XIX ВЕКУ

Овај рад, узимајући у обзир сложеност ширих друштвених и историјских збивања, доноси сажету ана­лизу модернизације српског друштва у контексту политичког динамизма деветнаестовековних прилика у Србији. Реч је дакле, о постепеном преображају доминантно патријархалне и традиционалне Србије у друштво које свој развој постепено окреће новим основама, изградњи модерних вредности и институција какве у то време већ постоје у Западној Европи. У политичком смислу Србија је, с обзиром од чега се кренуло на почетку XIX века, на крају тог века заиста направила импозантан модернизацијски резултат. Устав из 1888. године, односно 1903., успоставља формално институционално устројство као у Западној Европи тог времена, тако да се и у Србији званично потврђују: пун ауторитет Народне Скупштине са законодавном влашћу, независност судства, политичка власт органа месне управе, грађанска права, слобо­да штампе, непосредни избори, тајност гласања..., што уз успоставу модерних политичких странака ствара претпоставке за даље јачање демократских институција. Међутим, евидентно је модернизација у Србији краја XIX века више има формални него садржински и суштински смисао. Наиме, за истинску имплементацију модерног устројства државе потребна је и шире прихваћена демократска политичка култура грађанске провинијенције као фундус модерног друштва што у основи још задуго неће бити постигнуто. У друштву у коме тако доминантно преовладава рурално становништво модернизација остаје суштински проблематична јер традиционалне вредности и даље неприкосновено трасирају смернице живота.

периодика

ЕФЕКАТ АУТОРИТАРНИХ ТЕНДЕНЦИЈА У СРБИЈИ 90-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА

Све што се збивало у последњој деценији XX века у Србији, наравно, није било случајно, већ у директној зависности од друштвеног карактера друштва у Србији којим су доминирали, пре свега, ауторитарни елементи! Дакле, иако су у српском друштву крајем 80-их го­дина XX века, пред сам пад комунизма, извесни мањински делови интелектуалне елите заиста били довољно демократски оријентисани да поведу Србију правцем даље либерализације, народ је пре могао да разуме и прихвати говор ауторитарних вођа или тачније једног који се својим ауторитарним капацитетом наметао као «једини, прави избор». Живећи скоро пола века у тоталитарном комунистичком политичком режиму, широким народним слојевима је, одједном дата плуралистичка политичка опција са правом слободе речи, удруживања, деловања и политичког избора, те уз то још и тржишна привреда, деловала као застрашујуће бреме шокантно превелике дозе слободе. Незнање владања у таквој констелацији изазвало је страшну напетост, заправо страх од слободе, од сопственог одлучивања и одговорности. По Фрому, са чијим мишљењем се слажем, до својеврсног «бекства од слободе» уз помоћ ауторитарности долази увек кад се индивидуи додели превише слободе за коју још није спремна, са којом још није у стању да се носи. Услед тога се код таквих људи, јавља снажан импулс да напусте свако стремљење ка индивидуалности и поново се утопе у «топлину ауторитарне уљуљканости» живљења по правилима која је у напред поставио неко други. Ово је сигурно један од на­чина на који се може објаснити зашто су мушкарци и жене у Србији почетком 90-их понуђено право избора (увођење политичког плурализма и тржишне привреде), парадоксално, искористили да од њега побегну у “топлину” ауторитарне отуђености. У сваком случају, управо овакав ауторитарни тип личности, израстао на подлози ауторитарног друштвеног карактера, главни је актер у друштвеним збивањима у Србији 90-их.

ç