Радован Радиновић

У прилогу се разматра положај Србије у оквиру непрекидне геополитичке игре атлантистичке таласократске и евроазијске телурократске геополитике. У тој игри посебно место заузима Косово и Метохија и противречан државно- политички статус тог дела Србије. На једној страни је опредељење атлантистичке стратегије да је независност Косова као друге албанске државе на Балкану готова ствар и да то произилази из пораза Србије у агресији НАТО 1999. године и бројних признања те независности од стране већине чланица Европске уније и бројних других земаља које следе америчку политику. На другој страни, стоји опредељење Србије да се ради о делу њене државне територије, који јој је привремено одузет и стављен под протекторатом УН. У том свом опредељењу и настојању да сачува тај део своје територије, Србија има подршку великог броја земаља и народа света, у чему предњаче велике силе – Русија и Кина, али и светска организација преко своје Резолуције 1244 која Србији гарантује суверенитет над тим делом њене државне територије. Да би Србија прихватила Косовску независност, атлантисти јој нуде могућност чланства у ЕУ, али јој то нико не гарантује. Неопходно је и да Србија хармонизује своју спољну политику са политиком ЕУ, а познато је да ЕУ и нема своје аутентичне спољне политике, већ се она креира и диктира из Вашингтона као центра атлантизма. И тако, једног дана Србија ће се наћи пред избором да за рачун варљиве наде и веровања у чланство ЕУ, које јој иначе нико не може са сигурношћу гарантовати, да се одрекне КиМ као свог родног места и својих осведочених пријатеља и савезника, као што су Русија и Кина. Како ће се у свему томе Србија снаћи и да ли ће одолети уценама и претњама, остаје да се види.

У тексту се разматрају чиниоци који угрожавају ефикасност стратегије одвраћања. Захваљујући тој стратегији и равнотежи страха на којој она почива велике силе спречава да оне директно ступају у међусобно војни сукоб, а нарочито онај у коме би дошло до неограничене и неконтролисане употребе нуклеарних борбених средстава. Од негативних чинилаца које угрожавају стратегију одвраћања у овом раду се разматрају следеће: 1. Ширење НАТО на Исток и гомилање војних снага на границе Русије; 2. Инсталирање антиракетног штита у источној Европи, на Далеком истоку и на Аљасци, чији је циљ да се Русији одузме време неопходно за узвраћање на први нуклеарни удар НАТО-а и САД. 3. Минијатуризација нуклеарног оружја, односно произовдња тзв. малих бомби ограниченог разорног дејства; 4. Пролиферација тог оружја или повећање броја његових поседника. Имајући у виду наведене трендове, као и опасност да то оружје дође у посед неке терористичке организације, све то објективно повећава вероватноћу примене тога оружја и истовремено обезвређује стратегију одвраћања.

Наслов ове теме имплицира геополитички дискурс, у намери да се одговори на питања где се налази Србија данас, куда је кренула, да ли њено државно и политичко вођство уопште имају икакав стратешки план у том смислу, а нарочито где се Србија, својом вољом или без ње, може наћи у сагледивој будућности. У раду аутор не посматра проблеме искључиво кроз геополтичку оптику већ своја сазнања ослања на историјске факте и политички контекст протеклих деценија. Важне су неке крајње прагматичне политичке чињенице, које данас битно одређују међународни положај Србије и који представљају објективни контекст сваког позиционирања Руске политике према Србији. У првом плану су свакако положај Србије између два велика грозда моћи - Европске уније са НАТО и Руске Федерације.

У раду се разматра утицај Косметског питања на геостратешки положај Србије. Код тога се узима у обзир чињеница да је Космет привремено окупиран и да је на њему изграђена једна од највећих војних база САД у Европи. Све то се сагледава и у контексту могућих даљњих прекомпоновања Балкана, што не би могло проћи без нових оружаних сукоба. Прворазредни безбедносни изазов Србије који би могао довести до оружаног сукоба је евентуално насилно припајање Севера КиМ у састав самопроглашене државе Косово. То би несумњиво изазвало војно реаговање Србије са несагледивим последицама. Опстанак Републике Српске је такође угрожен, а под одређеним околностима, та угроженост би могла попримити и облик оружаног сукоба. У улози интервентних снага које би имале намеру да укину Републику Српску, могле би се наћи оружане снаге Хрватске или БиХ, или њихова коалиција, што би морало довести до војног ангажовања Србије и то у њеној улози гаранта Дејтонског споразума. За наведене безбедносне изазове Србија се мора припремити и то у виду конкретних војних радњи и поступака.

У раду се разматрају главни чиниоци који условљавају геостратешки положај Србије и то: 1) Светски поредак моћи, структура, главне карактеристике, чиниоци и њихови међусобни односи; 2) Односи главних фактора светског поретка према националним и државним интересима Србије; 3) Стање у суседству Србије и његов утицај на геостратешки положај Србије; 4) Карактеристике државног простора Србије од утицаја на њен геостратешки положај; 5) Стање државе и нације, ресурси и развој као фактор геостратешког положаја Србије. Такође, геостратешки положај Србије је разматран и у контексту опстанка, одбране и очувања Републике Српске као јединог добитка српског народа из процеса разбијања Југославије.