Изабери језик:

Предраг М. Крстић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Институт за филозофију и друштвену теорију, Универзитет у Београду.

периодика

НЕГАЦИЈА И ЕМАНЦИПАЦИЈА: „НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКАˮ ПОЛИТИКА КАРЛА ПОПЕРА

У овом раду излаже се и анализира друштвена и политичка мисао Карла Попера. С почетка се налази да је одредбено својство онога што Попер види као успешан метод пре свега природних наука известан „окрет ка негативностиˮ, оријентисање сазнања и његовог раста не на решење, него на проблем, не на тачност, него на грешку, не на доказивање него на оповргавање. Други део рада посвећен је учинцима тог окрета када се примени на друштвене науке. Посебна пажња посвећена је друштвеној корак по корак технологији или постепеном друштвеном инжењерингу, као брани утопијским пројектима историцизма и као одмереном, на проверљивим и исправљивим експериментима заснованом, ангажовању на унапређењу људских прилика. Такав приступ јамчи могућност учења на грешкама – у политичким делатностима једнако као у наукама – могућност да се оне исправе а циљеви модификују, као и лакшу друштвену сагласност око оних најизраженијих зала чијем уклањању ваља најхитније приступити. Питању у коју политичку групацију се таква концепција може сврстати, као и примедбама које јој се могу упутити, посвећен је завршни део рада. Закључује се да Поперова „научнаˮ, на детекцију и негирање зла и грешке ослоњена визија друштвене еманципације представља трајну опомену свим спасоносним пројектима и пројекцијама.

периодика

САВРЕМЕНА КОНЗЕРВАТИВНА КРИТИКА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА

Тема чланка је однос конзервативизма према просветитељству. У његовом првом делу излажу се главни моменти раноконзервативне критике просветитељства осамнаестог века и Француске револуције. Кроз примере Гадамеровог, Макинтајеровог и Тејлоровог учења, иза тога се, у главном делу рада, представљају савремене истористичке и контекстуалистичке примедбе просветитељској филозофији историје и политике. Закључује се да оптужбу Берка и Местра за разбијање континуитета и непоштовање традиције наслеђују и разрађују рецентне критике амбиција еманципације и рационалног самоодређења просветитеља. Налази се да се потоње заснивају на њиховом непријатељству према култури из које потичу и на слепилу управо за онај партикуларни културни контекст из којег и такве универзалистичке аспирације произлазе. Тај изражен противстав негдањег и ововременог конзервативизма према просветитељству, сугерише се на крају, није тек случајна примедба која представља погодан начин властитог профилисања, већ управо израз оног конститутивног непријатељства које правда разлог властитог постојања.

ç