Петар Матић

Циљ овога рада је да укаже на најзначајније последице локалних избора у Србији који су се одржали у 13 градова и општина широм Србије (изузимајући главни град Београд). С обзиром на реалне домете децентрализације и положај локалне самоуправе у вертикалној организацији власти, локални избори у Србији се неретко третирају као „другоразредни“ или као „рефлексија“ националних избора. Ипак, учешће у њима узимају и они актери чије је деловање базирано само у локалним срединама, не и на државном нивоу, а променама које су се дешавале након парламентарних избора, у многим случајевима, управо су претходиле промене на локалном нивоу. У раду се анализа улога бројних актера у локалним политичким аренама, кампање које су се одвијале у таргетираним градовима и општинама, актери и њихова улога у формирању предизборних и постизборних коалиција, као и политичке последице локалних избора на локалне средине, али и њихов утицај у ширем, националном контексту.

Иако потврђена резолуцијом Народне скупштине Републике Србије, стратешким документима и изјавама српских и иностраних, па и НАТО званичника, војна неутралност Србије је истовремено оспоравана. То оспоравање је прати од усвајања резолуције 2007. године, и непрестано се подгрева у невладиним, страначким, експертским и међународним круговима. У раду се анализирају стратешки оквири (фрејмови) који се користе у ту сврху. У анализи се истражује да ли се и како у евроатлантским круговима користи двоструки наратив према војној неутралности Републике Србије. Први, формалан и одобравајући. Други, неформалан и оспоравајући. Такав двоструки наратив балансира између, с једне стране, тежњи српског јавног мњења које се против чланству, и с друге стране, надања да ће „политика отворених врата“ за проширење НАТО ипак дати резултата када је у питању интеграција Републике Србије у ову организацији. Овакав приступ потенцијално дестабилизује концепт војне неутралности Србије али и јача пориве за њеним даљим нормативним утврђивањем.

Овај рад разматра како развој српске политикологије, тако и савремене трендове у политичким наукама генерално, у контексту глобализације и пратећих процеса. Аутори истичу како је глобализација у великој мери допринела алијенацији политичких наука из националних оквира. Премда су данас политичке науке највећим делом усмерене на проучавање актуелних глобалних процеса, у раду се жели указати на то да је ипак неопходно да политикологија, у извесној мери, остане усмерена и на проучавање партикуларних, националних и историјских искустава везаних за утемељење фундаменталних облика друштвеног организовања, било да је реч о политичкој заједници, то јест држави, или нацији. Маркирају се два нивоа еволутивног развоја политичких наука у свету: ниво дисциплинарне еманципације, то јест њихово утемељење као самосталне научне дисциплине у оквиру друштвених наука, и ниво националне еманципације, који је везан за усмерење политикологије на национално историјско искуство и процесе друштвеног и политичког развоја одређене земље, то јест процесе изградње заједнице, нације и државе (community, nation- и state-building), њихову динамику и специфичне форме. Констатује се да је, у случају српске политикологије, овај други ниво научног развоја остао њена „слаба карика“, уз дату анализу узрочника који су допринели таквом стању. На основу тога, износи се закључак да је српска политикологија директно из фазе интернационализма (марксистички утемељеног) прешла у етапу глобализације. Реч је о актуелној развојној фази која се одликује тиме да је глобализација постала не само веома популарна и једна од значајнијих тема политичких наука у нас (развијена је својеврсна политикологија глобализације), него је глобализацијски процес, у својој форми вестернистичке унификације, уз још неке друге дисциплине друштвених наука,  захватио и саму српску политикологију (тако да имамо на делу и глобализацију политикологије). Поред тога, указује се на тренд у политичким наукама, али и сродним научним дисциплинама, ка примени својеврсне изоморфистичке праксе, по угледу на концепт институционалног изоморфизма, а која води некритичком преузимању или, једноставно речено, „пресликавању“ одређених идеја и решења из других политиколошких традиција. У том контексту, присутна је општа криза идеја, које у великој мери бивају угушене предоминантним парадигмама, попут теорије јавног или рационалног избора. Док је у актуелним светским оквирима приметан управо повратак идеја у средиште политиколошке мисли, може се констатовати да такав тренд још увек није заживео и у српској политикологији.

Приказ чланка: Samuel Hantington, Dead Souls - The Denationalization of American Elite, објављен у часопису "National Interest", пролеће 2004, број 7, стр. 5-18, број чланка 12738436.

Базични циљ овога рада је да укаже на карактер и при­роду друштвених расцепа у Србији. Основна хипотеза аутора је да се линије сучељавања друштвених група одвијају на матрици идеолошко-политичких опредељења. То умногоме отежава процесе модернизације, друштвене трансформације и демократске консолидације, јер je кључна претпоставка њихове успешне реализације постојање најширег друштвеног консензуса око најважнијих државних и националних питања. Блиска историја на овим просторима и заостаци ксенофобичног национализма и даље су присутни, a симболика карактеристична за то време и даље егзистира у свести грађана. Однос модерног и традиционалног, заступљеност одређених идеја и вредности, као и ставови грађана о питањима демократског преображаја, интеграција и унутрашњег консензуса показују да је пред нашим друштвом и носећим политичким институцијама сложен задатак превазилажења супротности и поларизације на идеолошко-политичким основама.

Реафирмација регионализма и нова територијална по­литика у Европи током последње две декаде представљају једну од круцијалних компоненти европских интеграција. Та­кав тренд умногоме je подстакнут институционалним решењима која наглашавају улогу субсидијарности и субнационалних територијалних јурисдикција у политичком систему ЕУ. Међутим, приступ структуралним фондовима који ве­ликим делом обухватају регионални и локални развој често су водили некритичким и фасадним захватима у изградњи региона. Tи облици административне деконцентрације вла­сти нарочито су до изражаја дошли у транзиционим системима Централне и Источне Европе. Неуједеначеност у ин­ституционалним решењима, од чисто административних до крајње аутономних регионалних структура усложњавају процес регионализације у ЕУ, a јачање регионалних идентитета које би, с једне стране требало да допринесе европеи­зацији, с друге отвара пут за регионалне сепаратизме и разградњу идеје о „једној Европи“.

Циљ овог рада јe да анализира основне теоријске правце и реформе, као и однос транснационалних политичких групација према европским изборима. Развој изборног законодавства ЕУ није текао упоредо са институционалним и политичким променама. Питање европских избора, путем којих се врши избор чланова јединог демократски легитимног органа Уније, у директној је вези са губитком јавног поверења у Европски Парламент. Демократски дефицит ЕУ последица је недовољно дефинисаних међуинституционалних односа и немогућности ЕП да самостално креира законодавство. Преносом већег броја надлежности на ЕП и унификованим изборним системом дошло би до смањивања јаза између политичке елите Уније и њених грађана, уз јачање европске свести и идентитета.

Аутори се руководе са три методе у изради овог ра­да. У првом делу примењују се дијалектички метод у анализи историјског развоја идеја нације и национа­лизма и компаративни метод у приступу теоријама национализма. Други и трећи део рада обухватају пресек компарације и анализе садржаја најзначајнијих истраживачких подухвата из области теорије либералног национализма. Аутори покушавају да образложе дискурс либералног национализма као један од најрелевантнијих одговора на кризу неолибералног концепта. Актуелност ове те­ме односи се на покушај ове струје мишљења да по­мири доскора супротстављене идеје либерализма и национализма.

Основни циљ овога рада је да укаже на нове приступе у проматрању институција и њиховој актуелној кризи, која се развија паралелно са ретроградним економским тенденцијама. Руководећи се различитим хипотезама и методама у изради рада, аутор покушава да пружи неке модалитете за превазилажење тренутних тешкоћа кроз прагматичнији приступ институционалном инжењерингу. Убрзање историјских процеса, у великој мери онемогућује изградњу институција на старим основама. Неоинституционалистичка теорија покушава да изнађе одговоре на ова питања, повратком институционалне анализе у окриље политикологије као матичне дисциплине. Аутор анализом садржаја релевантих теоријских радова покушава да разграничи појмове новог и старог институциона­лизма и да пружи поделу праваца у оквиру потоњег. Компаративна метода се употребљава на више при­мера, где се вреднују различите теорије новог инсти­туционализма.

Примарна истраживачка интенција овога рада су идеациони и бихевиорални феномени који карактеришу процес формулисања стратешке агенде ЕУ. У првом делу рада, аутори анализирају теоретске про­блеме у дефинисању концепта стратешке културе као проблеме односа стратешке културе и понашања политичких ентитета in genere. У другом делу рада, аутори као важне стратешке квалитетe ЕУ идентификује: инклинирање ка мирном разрешавању конфликата и профилактичку употребу проактивних мера зарад иницијалног спречавања конфликата, мултилатерализам и поштовање владавине међународног пра­ва, слабљење супрематије НАТО у сфери европске безбедносне и одбрамбене сарадње и употребу оружаних снага као последњег средства у кризним ситуацијама.

Овај рад у основи разматра питања модернизације, локалне самоуправе и децентрализације у актуелним теоријама политике. Основни циљ аутора је да укажу на неке теоријске поставке базиране на аргументима да је реформа локалне самоуправе једна од критичних тачки како друштвеног, тако и политичког развоја. Кључни стандарди у овој области су регулативе ЕУ, али и конвенције регионалних организација. Поменути стандарди и процеси унификације широм Европе значајно су променили територијалну организацију и локалну самоуправу у свим транзиционим системима. Модернизација локалне самоуправе, укључујући ло­калну демократију, грађанску партиципацију и нове форме управљања, у складу са поменутим европским стандардима и даље остају један од најважнијих циљева у интеграцијама.

У овом раду, аутор анализира савремене теоријске правце у проучавању локалне самоуправе. Као основна парадигма користи се теоријска, при чему се рационални избор, социолошки и историјски институционализам идентификују као најзначајнији модели у оквиру „новог институционализма“. У одељцима посвећеним наведеним струјама унутар новог институционали­зма утврђују се њихове предности и недостаци. Посебна пажња је посвећена имплементацији и последицама новог јавног менаџмента у развијеним политичким системима. Аутор низом хипотеза утврђује да развој локалне самоуправе, и у ширем контексту децентрализације доприноси општем, друштвеном развоју. У том смислу, реформа локалних институција представља једну од кључних компоненти за успешну трансформацију политичког система у целини.

Феномен државног капацитета у актуелном периоду представља један од најчешће проучаваних, пре свега у економији и политичким наукама, али и сродним дисциплинама. Циљ овог рада је да утврди ефекте глобализације на државни капацитет, пре свега оне негативне карактеристике које директно или нешто мање директно подривају суверенитет и аутономију државе последично узрокујући опадање државног ка­пацитета. Највидљивија консеквенца глобализације је умањена могућност институција да одговоре на изазове света у коме живимо. То се превасходно односи на немогућност прикупљања свих расположивих ресурса како би се имплементирали јавно-политички циљеви и вршила редистрибуција у виду испоруке јавних доба­ра. Бројни чиниоци крајње сложеног процеса/пројекта глобализације истовремено погађају како слабије тако и моћније државе које су с почетка били главни протагонисти и заговорници света међузависности и глобализације. Отуда и не чуди да су неки од најеуфоричнијих академских заговорника глобализације и безусловне либерализације убрзо одустали од својих првобитних претпоставки и доживели интелектуални „коперникански обрт“ у жељи да реaфирмишу улогу државе (нпр. Фукујама). У раду се покушавају пружити неки одговори на бројна питања и дилеме које прате проблем државног капацитета у глобализованом свету.

Аутори овим радом желе да укажу на комплексност феномена који се означава именом револуције, као и да својом теоријском анализом допринесу разумевању њене природе и смисла. Основне методе које се користе у овом раду су метод анализе садржаја и компаратавни метод. Рад започиње анализом револуције као облика друштвеног кретања. Након тога следи кратак приказ пута који је овај појам прешао од самог почетка, па све до онога што ми данас подразумевамо под револуцијом. У другом делу се анализирају промене до којих је дошло у XVIII веку, као и значај који су ове промене имале за конституисање овог појма. На крају се излажу схватања Лава Троцког и Чарлса Тилија који су, сваки на свој начин, покушали да дођу до суштине овог процеса пуног противуречности.

Овај рад разматра питања социјалног капитала и „друштвене замке“ и њихове последице на шири друштвени развој. У првом поглављу, чланак је оријентисан на теоријско-епистемолошко и концептуално одређење појмова социјалног капитала и друштвене замке. Разматрају се кључни теоријски концепти у проучавању социјалног капитала, пре свега, они пружени од стране Пјера Бурдијеа, Џејмса Семјуела Ко­улмена и Роберта Патнама, али и низа других аутора. Други део обухвата индикаторе помоћу којих је могуће квантитативно и квалитативно мерити социјални капитал. Као базични се узимају индикатори које су за потребе истраживања социјалног капитала од стране Светске банке развили Кристијан Гротарт и Тјери ван Бастелар. Такође се наводе и додатни показатељи као што је редовно читање дневне штампе, што је по Патнаму својеврсни индикатор политичке културе и социјалног капитала. У завршном делу рада, тумаче се  емпиријски показатељи социјалног капитала у Србији, али и у транзиционим и пост-транзиционим системима и стабилним демократијама.

Избори за Европски парламент до 2014. године код истраживача су оцењивани као „другостепени“, што су потврђивала и истраживања јавног мњења у Европској унији. Наиме, грађани су сматрали да Европски парламент не доноси важне одлуке, па нису у значајнијем броју ни излазили на биралишта, чиме је легитимитет и демократичност ове институције био доведен у питање. Схвативши настали проблем, у Бриселу су се потрудили да до овогодишњих избора (мај 2014. године) Лисабoнским уговором предају парламенту нове надлежности како би заинтересовали бираче да изађу на изборе и потврде легитимитет и демократичност институција Европске уније. У том котнексту Европ­ски парламент је добио могућност да бира „премије­ра“ Европске уније (председника Европске комисије), да усваја буџет, као и овлашћења да се бави спољном политиком и заштитом људских права и слобода. Избор „премијера“ Европске уније тумачи се као усвајање обрасца стварања општеевропских политичких лидера, што изборима даје нову димензију и квалитет. Но, избори за Европски парламент, мимо воље Брисела, доносе још једну важну новину појаву опозиције, први пут у историји Европског парламента има шан­се да формира фракцију, чиме би могао да значајније утиче на одлуке парламента. Наиме, према истраживњима јавног мњења 25 одсто посланичких места заузеће опозициионе партије и појединци који се зала­жу за престанак постојања Европске уније. Другим речима, општа карактеристика избора за Европски парламент 2014. године је гласање pro et contra Европ­ске уније.

Овај рад проучава утицај директне демократије на процесе креирања и имплеметације јавних политика. У демократском политичком поретку креирање јавних политика у највећој мери зависи од самих грађана, који су носиоци суверенитета и где се јавне политике у највећој мери развијају у складу са њиховим преференцама и тежњама, било путем изабраних представника, било директно-демократским путем. Тако је један од идела директне демократије инкорпорирање грaђанских преференци у добро осмишљене и оствариве јавне политике. Ако посматрамо оне политичке системе који највише негују установе директне демократије, можемо запазити да се сам процес креирања јавних политика у великој мери одвија циклично, и да добрим делом грађани самостално доносе одлуке које ће примењивати држава, алоцираних вредности ка друштву. Још једна изражена карактеристика директне демократије у процесу креирања јавних политика је степен доступности информација грађанима. Наиме, разноврсним механизмима и формама директне демократије, грађанима се пласира широк спектар информација чиме се они оспособљавају за учешће у процесу креирања и усвајања одређених јавнополитичких мера. Установе директне демократије имају изразити едукативни потенцијал и доприносе развоју демократске политичке културе, истовремено онемогућавајући развој антидемократских покрета. Референдуми могу водити развијенијој делиберацији, пошто се на супротним позицијама налазе заговорници и противници одређеног предлога.

У овом чланку аутор разматра меку моћ, као једну од најважнијих компоненти водећих светских сила. Тренутни трендови на глобалном плану показују да је америчка мека моћ у дубокој кризи и да је у току њена транзиција ка другим актерима у међународним односима. У последњем одељку рада, сагледава се приступ водећих држава развоју науке, једном од кључних ресурса у борби са конкурентским земљама.

Основна сврха овог рада је разоткривање суштине процеса транзиције. Главне методе које аутор користи у овом раду су метод анализе садржаја и компаративни метод. Аутор у овом раду разматра сложеност процеса транзиције. Различита искуства земаља које пролазе кроз процес транзиције представљају један од најважнијих скупова економских и друштвених експеримената икада спроведених, који би требало да обезбеди добру прилику за истраживање и ради разумевања про­цеса реформе и ради остваривања увида у њихово искуство. Процес транзиције је веома комплексан, али и неизбежан у социјалистичким друштвима, што не значи да га треба спровести по сваку цену. Морамо бити веома опрезни уколико желимо да успешно дођемо до краја овог процеса. Ограничени успеси овог процеса показују да ми морамо бити конзистентни у примењивању научних сазнања и искуства других земаља уколико желимо да успешно превазиђемо транзицију.

Истонов концепт политичке подршке и његова актуелизација говоре о глобалном таласу кризе легитимитета, са којом се суочавају не само транзициони системи, већ и стабилне демократије. Један од циљева овога рада је да укаже на основне теоријске по­ставке концепта политичке подршке, али и да емпиријским показатељима прати трендове у различитим облицима њеног испољавања. Из тог циља, произилази примарни, а то је позиционирање нивоа политичке подршке у Србији и модалитети њеног јачања. Као базичну методу, аутори користе компаративну, како би се поредили бројни фактори који утичу на степен политичке подршке у десет политичких система, указало на најзначајније компонен­те у оквиру тог феномена и сагледале перспективе даље изградње политичке подршке као претпоставке наставка демократске трансформације друштва.

Циљ овога рада је да истражи ефекте негативне кампање на општим изборима у Србији током маја 2012. године. Као основни инструмент анализе аутори користе анализу садржаја, путем које се тумаче садржаји изборног маркетинга политичких партија, али и изјаве и говори њихових лидера, аналитачара и стручне јавности. Аутори, с једне стране, утврђују да је негативна изборна кампања допринела демобилизацији бирача и додатно продубила кризу легитимитета још увек неконсолидоване демократије у Србији. С друге стране, у раду се истичу трајније последице (анти)кампање на развој политичке културе и изградње демократских вредности.

Предмет овог рада je анализа локалних избора у Србији 2012. Разматрају се резултати и последице избора, актери у изборном процесе, као и кампања које су претходиле локалним изборима. Премда у научним и стручним полемикама преовлађује мишљење да су локални избори „другоразредни“ они, последично, могу ин/ директно обликовати и резултате парламентарних или председничких избора. Као примарне истраживачке методе користе се ана­лиза садржаја и аналитички метод преко којег се интерпретирају резултати и последице локалних избора. Аутор захвата читав низ питања која директно или индиректно утичу на суштину и исход избора, као што су само изборно законодавство, изборне кампање и њихово финансирање, контекстуални фактори и сл.

У овом чланку аутори теоријски објашњавају политички и економски феномен буџетских трансфера, као најважнијег облика фискалне децентрализације, на релацији републичка (централна) власт – аутономна покрајина Војводина, и то из перспективе теорије рационалног избора. Аутори показују да коришћењем модела секвенцијалних игара, односно ''обрнуте индукције'', може да се објасни због чега трансфери из централног буџета према покрајини расту/падају. Ток игре зависи пресудно од два фактора: партијског опредељења и природе сигнала између центра и покрајине. Ако је иста партија на власти у покрајини и центру, и ако центар није у стању да пошаље кредибилан сигнал покрајини да увећани трансфери не долазе у обзир (нпр, под изговором штедње и рационализације трошкова државе), онда постоје сви предуслови да покрајина пристисне центар и добије веће трансфере него иначе. Разматрање ових питања је предуслов бољег разумевања негативних последица актуелног институционалног аранжмана у сфери покрајинских јавних финансија које се огледају у пребацивању одговорности у виду пореског терета на пореске обвезнике који не живе/приходују у Војводини и у потенцијалном опасном расту војвођанског дуга.

У овом раду аутори анализирају утицај директне демократије на систем политичког представљања. Током протеклих декада долази до постепене ерозије поверења грађана у класичне представничке институције. У том контексту, овај заокрет се може тумачити као нека врста постепеног преласка од представничке ка директној демократији. Ипак, такав демократски идеал је тешко достижан у савременим условима те се данас директна демократија превасходно види као допуна класичних институција представничке демократије. Ови трендови, проширили су авеније за грађане, који више партиципирају у креирању јавних политика, у оквиру општег оквира представничке демократије у коме парламенти настављају да играју централну улогу. Политичка култура којој доприноси директна демократија не промовише политичке партије. Напротив, она умањује њихову улогу у политичком систему. То се најупечатљивије види на примеру избора, пошто је у системима са распрострањеном употребом механизама директне демократије излазност на изборе мања.