Милојица Шутовић

Маркс није оставио целовиту студију о нацији и националној држави. Али је бавећи се анализом структура и процеса капитал односа, као позадином дубинских процеса настанка нације, пролетаризацијом, и национализацијом сељаштва, оставио је много записа о европским нацијама, у виду луцидних фрагмената, скоро да и није било европског народа о коме није писао. Отуда и његове теоријско-аналитичке рефлексије у публицистичкој форми о источном питању, православљу и социјалној револуцији, у контексту односа великих сила (Русија, Запад, Турска ) и данас имају велики научни, културолошки значај и актуелност. Као да живимо у Марксово време. О радницима нема ко да брине. Левица је под апсолутном контролом крупног капитала. А живо је поново источно питање, као рецидив (нео)колонијализма.

Традиционално у оскудици домаћих ресурса, недостат­ка сопственог културног обрасца и трошка пропуштених прилика, реформе српског друштва кретале су се између екстрема, често с трагичним крајем реформатора. Тријумф идеје заједнице над тегобама животног поретка друштва значио је одустајање од политике која се заснива на управљању према датостима реалности. У жељи да се намеће историји она је бранила вредности које су јој потпуно стра­не, и што је још интересантно, то је да све што она предузме, то пропада. То потврђују и данашње реформе у Србији под снажним утицајем идеологије тржишног фундаментализма. Успостављање политичког капитализма показује свe одлике контролисане анархије успостављања приватне својине, тржишног друштва, још увек далеко од слободе без ропства и социјалних стега. Бајка о елегантном развоју ли­берализма из хришћанства (у коју више нико не верује након што мало боље погледа) суочава се са проблемом образовања за неолиберализам, слабо укорењеног у српском друштву. Слабо справљена „паста болоњезе” у нашем накарадном тумачењу и изопаченој примени и уситњавању кроз праксу тзв. болоњског процеса реформе универзитета, развија „индустрију знања”. Тако су универзитети почели да производе масе студената на исти начин као што наше фабрике производе аутомобиле и кобасице. Многи од њих осуђени су на пропадање у досади u безнађу незапослености тржишних губитника. Томе иде на руку и традиција српске (балканске) културе која у великом делу непрестано оптужује стварање, уз непрекидно јадиковање хора. Осветљавање настанка и тока ових процеса европеизације друштва у чијој је функцији образовање, анализом поцепаног друштва, подељене државе и шизофреничне културе, уз сав опрез и обазривост социолошко културолошко и политичко историјске рефлексије, неодвојив je oд „унутрашњег колонијализма” Евро­пе и „културе пораза”. Социолози су потценили чињеницу да je драматичност ових процеса у суштини (п)остала национална.

У овом раду се анализира појава и ток масовног националистичког покрета Хрвата и поништење српске либерализације крајем 60-их и почетком 70-их година 20. века у бившој Југославији, као израз догматске одговорности нивелације хрватско-српских односа за опстанак заједничке државе. Симетрија обрачуна са хрватским национализмом и српским либерализмом, ради „успостављања реда” у Југославији, касније ће послужити као крунски ар­гумент за нове нереде.

Обнова политичког плурализма у бившој Југославији довела је процес њене дезинтеграције до кулминације. Он је резултирао распадом државе, друштва по националним шавовима. Сменом комунистичког монопола, националним монополом, растакање заједничке државе, одвијало се по сценарију 14. конгреса Савеза комуниста Југославије. Распад комунистичке партије претходио је распаду Југославије.