Изабери језик:

Марко Мандић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Институт друштвених наука, Београд

СЕКУРИТИЗАЦИЈА СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА У ЦРНОЈ ГОРИ - AНАЛИЗА ПОСТОЈЕЋЕГ ЈАВНОГ ДИСКУРСА

Аутор у раду анализира однос према српском идентитету од стране бивших владајућих структура Црне Горе предвођене ДПС-ом. Као теоријски оквир у раду користи се теорија секуритизације која представља адекватан аналитички и истраживачки концепт за објашњење како се и на који начин српски идентитет у Црној Гори означава као егзистенцијална претња и опасност по независност, сувереност и савремени карактер црногорске државе. Премда диференцијација између етнонационалног црногорског и српског идентитета унутар Црне Горе представља процес који је започео и пре проглашења независности 2006. године аутор се примарно фокусира на процесе секуритизације који су обележили период од претходне две године. Анализом постојећег јавног дискурса аутор уочава секуритизујуће потезе које се уклапају у „безбедносну граматику“ и идентификује главне чиниоце процеса секуритизације у Црној Гори који настоје да одрже истоветни друштвени и политички наратив у којем доминира подела између црногорског и српског идентитета и означавање потоњег као безбедносне претње по државу.

периодика

АМЕРИЧКО-РУСКО ПРИБЛИЖАВАЊЕ: (НЕ)МОГУЋ ПРАВАЦ ЗА АМЕРИЧКУ СПОЉНУ ПОЛИТИКУ

Аутори овог рада испитују могућу промену курса у спољној политици Сједињених Америчких Држава и њено стратешко прилагођавање у односима са Русијом. Сједињене Америчке Државе биле су једина суперсила у свету након завршетка Хладног рата, али савремени међународни систем обележава растућа мултиполарност. Ова промена на међународној сцени узрокована је успоном две велике силе са ревизионистичким тенденцијама – Кине и Русије. Иако Кина представља главног геополитичког супарника САД, Русији не недостаје амбиција да утиче на актуелна светска дешавања. Могући релативни добитак у кинеско-америчком ривалству за САД могао би се постићи ближом сарадњом са Русијом. Иако би ово хипотетичко побољшање односа могло бити од користи за САД, аутори овог рада заузимају став да је приближавање између две земље тренутно мало вероватно. Користећи неокласични реализам као теоријски оквир, рад испитује могућу америчко-руску стратешку сарадњу, укључујући у анализу спољне и унутрашње факторе који утичу на државну спољну политику и стратешко прилагођавање. Рад такође испитује отварање САД према Кини током Хладног рата за време председничке администрације Ричарда Никсона и упоређује га са савременим стањем у свету.

периодика

УТИЦАЈ ПОЛИТИКЕ УСЛОВЉАВАЊА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НА СПОЉНУ ПОЛИТИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Политика условљавања Европске уније представља механизам који ЕУ практикује као део сопствене политике проширења како би утицала на унутардржавне политичке и економске реформе земље кандидата за чланство. Поменута политика доживела је велики успех у процесу проширења ЕУ на земље Централне и Источне Европе. Међутим, овакав успех није поновљен у процесу приступања Србије. Србија одбија да хармонизује своју спољну политику са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ (ЗСБП ЕУ) у оквиру преговарачког поглавља 31, највише због неспремности увођења санкција Руској Федерацији. Подстицаји које чланство у ЕУ у виду демократизације, владавине права, јединственог тржишта нуди држави кандидату нису гарант усаглашавања ако су на „преговарачком столу“ теме везане за националне интересе државе који нису у складу са спољнополитичким ставовима ЕУ. Централно питање ове истраживачке анализе је зашто се у случају Републике Србије политика условљавања не показује као успешан механизам усаглашавања са ЗСБП ЕУ. Први део посвећен је концепту политике условљавања ЕУ и критеријума који су предуслов њене успешности. Други део рада посвећен је анализи усклађености спољне политике Републике Србије са ЗСБП ЕУ. Трећи део рада бави се ограничењем политике условљавања ЕУ и њене моћи да утиче на преобликовање спољне политике Србије. Без обзира на подстицаје које ЕУ нуди кроз своју политику условљавања, трошкови промене спољне политике Србије били би велики за обе стране, како за владајуће структуре у Србији који темеље спољнополитички курс на евроинтеграцијама и блиским односима са Русијом, тако и за ЕУ која услед „замора проширења“ већи акценат ставља на флексибилније условљавање у циљу очувања безбедности и status quo на Балкану.

ç