Марија Ђорић

У раду се истражује како је пандемија COVID-19 утицала на насилни екстремизам и организовани криминал у Републици Србији. Основни циљ је идентификовање постојећих облика насилног екстремизма и организованог криминала у Србији, а потом објашњењe како је пандемија COVID-19 утицала на њихов развој у односу на период пре пандемије. Временски оквир истраживања је обухватио период од почетка пандемије 2020. када су се грађани сусрели са феноменом локдауна, па све до средине 2021. године. Аутори су користили методе анализе садржаја јавно доступних докумената (информација од јавног значаја), стратегија, међународних и домаћих докумената као и квантитативне методе истраживања, ослањајући се превасходно, на анкетирање јавног мњења. Закључак је да је пандемија COVID-19 имала значајан утицај на промену деловања насилног екстремизма и организованог криминала, чиме је потврђена почетно постављена хипотеза аутора, да су у питању „жилави феномениˮ који се веома брзо и лако прилагоде новонасталим друштвеним кризама.

The armed conflict in Ukraine in 2022 and subsequent worsening of relations between Western countries, including the EU and its Member States, and the Russian Federation, have deeply shaken the existing EU energy law and policy foundations. During the past decades, the EU attempted to develop a comprehensive energy policy based on three pillars – competitiveness and internal market principles, security of supply, sustainability and environmental protection. Starting in the 1990s, liberalization efforts dominated the electricity and natural gas markets. It did not take long for energy security and environmental protection to gain attention. Enlargement of the European Union and occasional problems with external suppliers prompted new measures regarding the security of supply, while a growing body of legislation is also present in the field of environmental protection. The three objectives of the EU energy policy are not always complementary, and some tension and even confliction between them can’t be excluded. Although the European Union and its institutions attempt to embrace all three pillars under the sustainability umbrella, this hasn’t brought a desirable outcome yet. We are witnessing the big comeback of energy security in 2022, including the adoption of some measures by the Member States that are not in line with decarbonization efforts, at least in short term.

In this paper, challenges most often faced by young researchers who deal with extremism are analysed. The amorphousness of this phenomenon, temporal and spatial conditionality, as well as numerous indistinctions regarding its definition, make extremism quite interesting, albeit complex for research. The author first explained the nature of the phenomenon of extremism, and then highlighted its characteristic forms and classification criteria. The paper provides explicit guidelines on how young researchers can collect data with the help of relevant research methods. The challenges most common faced by young researchers in the beginning of their research are hereby listed, as well as advice on how to overcome these challenges. The main goal of the paper is to present a realistic overview of all difficulties that researching extremism entails, but at the same time to shed light on new scientific approaches that can be useful.

У раду се истражује могућа злоупотреба вештачке интелигенције у екстремистичке и терористичке сврхе. Имајући у виду све већу дигитализацију и роботизацију друштва, сасвим је реално очекивати и све већу употребу вештачке интелигенције у безбедносном контексту, што ће свакако злоупотребити екстремистичке и терористичке групе. Аутори описују кроз низ релевантних примера на које све начине терористи злоупотребљавају вештачку интелигенцију, стављајући посебан акценат на употребу беспилотних летелица, тј. дронова. У раду се најпре елаборирају савремени трендови у одређењу феномена екстремизма и тероризма, проналазе се њихове тачке додира и дистанцирања, да би се у наставку детаљно анализирала употреба дронова у деловању тзв. „Исламске државе”, „Хезболаха” и Хута у Јемену. Циљ рада је процена опасности коју екстремисти и терористи представљају по савремено друштво, у контексту злоупотребе вештачке интелигенције.

У раду се анализира улога Саудијске Арабије у рату у Јемену, кроз формирање Саудијске коалиције. Истражен је мотив уплитања Саудијске Арабије у грађански рат у Јемену, са крајњим циљем идентификовања исхода интервенционистичких активности Саудијске коалиције на терену, као и негативних промена у политичкој и безбедносној ситуацији те земље. Анализом садржаја, приказани су ставови унутрашњих актера у Јемену – међународно признате владе, етносепаратистичког Јужног транзиционог савета и побуњеничке групе Хута – о утицају Саудијске Арабије на јеменску политику. Резултати истраживања указују да су, иако је Саудијска Арабија интервенцију у Јемену правдала потребом да потпомогне очување националног интегритета и суверенитета Јемена ради стабилизације стања на терену и консолидације мира, активности коалиције изазвале супротно. Од првобитне идеје гашења активности побуњеника у земљи, припадници коалиције довели су до цепања земље на два дела, и додатног јачања трећег, етносепаратистичког фактора на терену.

У раду се елаборира вредносни систем савремене левице, са значајним освртом на десницу, као на  њен антипод. Аутор је посебан акценат ставио на поједине земље ЕУ познате по левичарској традицији, попут Шпаније, Италије и Грчке. Упоредном методом су анализиране специфичности савремених левичарских покрета, група и организација у различитим државама, како би се установиле њихове сличности и разлике. У погледу аксиолошког система левица је остала константна, подржавајући једнакост, социјалну правду и бригу о угроженима. Промене циљних група, метода деловања и специфичан начин интернационалног повезивања су само неке од новина које су својствене савременој левици. Глобализација, миграције и јачање екстремне деснице су предиспонирајући фактори који у великој мери генеришу модерну левичарску идеологију и њен вредносни систем.

Предмет истраживања овог рада је анализa улоге проф. др Радослава Ратковића у стварању српске политикологије, као и његов допринос у конституисању српских научно-истраживачких институција, попут Факултета политичких наука, Института за политичке студије и удружења „Наука и друштво”. Анализом садржаја ауторка је дошла до закључка да је научноистраживачки опус проф. Ратковића био богатог и хетерогеног карактера, док су централне категорије његовог промишљања биле идеологија, наука и стварност. У раду је посебно истакнута његова улога у контексту истраживања аустромарксизма. Значај проф. др Радослава Ратковића у утемељењу српске политичке науке се може сагледати не само на пољу теорије, која је резултирала објављивањем 15 књига и великог броја научних радова, већ и у формирању неких пропедеутичких предмета који се и данас изучавају на Факултету политичких наука у Београду, попут Увода у политичку теорију.

У раду се анализира појам булинга, који одређујемо као врсту силеџијства претежно међу децом у основним и тинејџерима у средњим школама. Насиље није нова појава међу ученицима, али оно што посебно забрињава јесте његова ескалација последњих година, па самим тим поприма озбиљне размере и прети да постане устаљен начин комуникације. Овакви девијантни облици понашања доживљавају експанзију широм света па тако не заобилазе ни Србију у којој се насиље као начин комуницирања између ученика (као и на релацији наставник-ученик) све више интензивира. Једна од најновијих форми међувршњачког насиља која кореспондира са коришћењем модерних средстава комуникације попут интернета и мобилних теле­фона је сајбер булинг. Циљ булинга је дискредитовање и социјално уништење објекта насиља, а у екстремним ситуацијама може проузроковати и самоубиство жртве булинга. Рад открива узроке насилног понашања међу децом и младима, анализира фундаменталне карактеристике булинга као социјалног феномена и покушава да пронађе адекватне механизме за превенцију насиља у школама.

Приказ књиге: Драган Симеуновић, Увод у политичку теорију, Бе­оград, Институт за политичке студије, 2009.

Основна теза у раду је да се политика рефлектује на све сегменте друштва укључујући и спорт. Посебна пажња се посвећује истраживању насиља међу публиком на спортским приредбама са којим се друштво среће још у антици. Налази се узрочно-последична веза између политике и хулиганизма и наводе релевантни примери. Хулиганизам као „британска болест“ се данас среће у свим политичким системима и предо­минантно се везује за фудбал. У раду се објашњавају основе насиља у спорту, његови теоријски оквири, одређују идеолошке основе хулиганизма и указује на изразиту повезаност овог феномена са десничарским екстремизмом.

Савремено политичко и економско окружење, у условима растуће глобализације, представља озбиљан изазов традиционалном профилисању политичких партија у односу на економску сло­боду и интервенције у привреди. Уврежено је мишљење да је левица склонија директном уплитању у привредне токове, снажнијој редистрибутивној политици и реформама него што је десница, за коју се сматра да више уважава самостално деловање тржишних закона, трговинску либерализацију, итд. Као прво, рад је имао за циљ да представи еволуцију ставова и политике појединих влада према интервенцији у привреди, у периоду 1995-2007. година. Затим, на бази оваквог упоредног прегледа, циљ нам је био да анализирамо резултате примењиване политике у домену слободног тржишта. Коначно, циљ нам је био и да у одређеној мери идентификујемо сличности и разлике левице и деснице у њиховом при­ступу економској слободи, те да се резултати упореде са или супротставе класичним парадигмама које се користе у идеолошким поделама партија. Резултати истраживања указују на чињеницу да је све мање важно како је администрација идеолошки профилисана/позиционирана већ у којој мери она може дати позитивне резул­тате у погледу економског развоја и одрживе конкурентске позиције домаће привреде на међународном плану.

Рад анализира систем терора који су успоставили Бугари током Првог светское рата над становницима јужне Србије, са посебним освртом на насиље које су бугарски окупатори починили у Врању u околини. Окупирањем територија Србије, Бугари су у Првом светском рату настојали дa остваре идеју “Велике Бугарске”, позивајући ce превасходно на одлуке Санстефанског мира. Вођени иредентистичким идејама Бугари су коришћењем пропаганде u ревизијом историјских чињеница вршили насилну бугаризацију српског становништва, тврдећи да је реч не о Србима, већ о ‘‘Мо­равским Бугарима”. С обзиром дa бугаризовање Срба није могло да се спроведе мирним путем, бугарски окупатори су користили разне облике политичког насиља. Срби у Врању и околини су били интернирани, убијани и мучени само због тога што нису желели да се одрекну свог националног идентитета. Иако је систем бугарског терора био присутан на простору читавог Врања, у Сурдулици су се извршавале најмасовније u најбруталније егзекуције, о чему сведоче масовне гробнице Срба у овом крају.

Рад се бави истраживањем могуће повезаности између коцкарских склоности у спортским кладионицама и хулиганизма, на простору Србије. Имајући у виду да хулиганизам и коцкање представљају врсте ризичног понашања, аутор креће од претпоставке да постоји одређени каузалитет између ове две врсте појава. У циљу доказивања ове хипотезе, спроведено је анкетирање на територији Србије на случајном узорку од 829 испитаника. Резултати истраживања су, сем структуре (полне, старосне, образовне) коцкара у кладионицама, показали да скоро 1/5 испитаника који упражњавају овај тип коцке, припада хулиганским групама. На тај начин су остварени примарни циљеви истраживања. За добијање релевантних резултата коришћена је метода дескриптивне статистике, а сем сазнајне, ово истраживање има и апликативну вредност која се може реализовати у различитим програмима превенције ризичног понашања.

Приказ књиге: Љубиша Деспотовић, Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци, 2017, 237 стр.

Ауторка истражује основе неоусташке идеологије у савременој Хрватској, њене узроке, политичке консенквенце и циљеве. Компаративном методом су испитане сличности и разлике са усташтвом које је било званична државна идеологија НДХ током Другог светског рата. Утврђено је да се неоусташтво рађа почетком 90-их година 20. века као последицаратних дешавања на просторима бивше СФРЈ, као и то да Хрватска ни 20 година од завршетка последњег рата није успела да уклони елементе фашизма из свог друштва. Немогућност потпуне елиминације ове деструктивне идеологије ce приписује неуспешно] денацификации хрватског друштва, која je предиспонирала појаву “неоусташке авети” у јеку политичке и економске кризе.

Предмет истраживања овога рада јесте мигрантска криза која је предиспонирала појаву исламистичког и десничарског екстремизма. Основна хипотеза од које полази ауторка јесте да су савремене миграције са простора Блиског истока интензивирале деловање исламистички фундираних екстремиста. Као одговор на јачање исламистичког екстремизма јавља се десничарски екстремизам, који је на највишем могућем нивоу од завршетка Другог светског рата. Методом компаративне анализе се испитују карактеристике обе врсте екстремизма, те ауторка долази до закључка да било која форма друштвене кризе (у овом случају мигрантска криза) погодује јачању екстремистичких политичких опција, јер нуди “лака решења” у “тешким временима”. Иако би, према проценама појединих економских стручњака, долазак великог броја миграната Европи донео одређене економске бенефите, заборављају се и неки други аспекти које са собом носе миграције, а који се везују за безбедносне проблеме попут тероризма, екстремизма, криминала итд.

Рад се бави истраживањем везе која је могла постојати између Младе Босне и соколства, пре свега у контексту спровођења Сарајевског атентата. Ауторка је дошла до закључка да су многи припадници Младе Босне у исто време били и чланови соколског покрета, а неки од њих попут Михаила Јовановића, Вељка Чубриловића и Данила Илића су и директно учествовали у спровођењу Сарајевског атентата. Направљена је дискрепанца између Сокола (као фискултурног покрета који је у позадини имао идеју панславенства и тајног војног организовања) и Младе Босне, која у својој основи није могла бити оквалификована као организација, нити као покрет, већ је представљала скуп различитих хетерогених кружока. Компаративном анализом идеологија Младе Босне и Сокола, утврђено је да су се њиховe идеје и циљеви и у великој мери подударали али се могу наћи одређени елементи који праве дистинкцију међу њима, попут метода деловања, начина организовања, структуре и односа према начину словенског уједињења.