Јелена Миљковић Матић

Многе друштвено-хуманистичке науке користе сложени израз који има облик назив науке + предмет у генитиву, да на тај начин означе своје гране. Разматрам ту појаву на примеру српске антропологије. Користим расправу двоје антрополога о предмету и циљу сазнања у антропологији, међу којима један објашњава функцију именичке синтагме у генитиву. Затим осветљавам њен философски смисао из угла православне хришћанске философије Жарка Видовића. Сазнаћемо да именичка синтагма у генитиву припада дискурсу који човека маргинализује на рачун његових феномена и чак га самог претвара у феномен друштва и културе.

Приказ књиге: Гојко Перовић, 2020, О хришћанском и грађанском идентитету: Разматрања о актуелним питањима духовне ситуације нашег времена, Приредио и предговор написао проф. Драган Јаковљевић, Никшић: Институт за српску културу, стр. 174

У тексту се посматрају нација, национална држава и национализам са символичког становишта, уместо са политичког, правног или социолошког, као што је то уобичајено. Символи сачињавају ткиво културе, а то значи да нацију посматрамо као чињеницу културе, символичку заједницу. По традицији, етнологија и антропологија проучавају символе, тј. културу, али и феномен народа, који се уобичајено сматра за претходни ступањ у развитку нације. Док је народ институционално некохерентна заједница, дотле се нација одликује високим степеном друштвене артикулације. Такође, нација је символичка заједница која се простире кроз све светове у којима човек постоји као личност, због чега се одликује својеврсном антропоморфном структуром. Нација је људима донела значајна унапређења у појимању и коришћењу себе и света, нарочито својим концептом демократије у коме су оптимално обједињени захтеви за слободом појединца и снагом заједнице.

Приказ књиге: David G. Anderson, Dmitry V. Arzyutov and Sergei Alymov (ed.), 2019, Life Histories of Etnos Theory in Russia and Beyond, Cambridge, UK: Open Book Publishers, pp. 450 https://www.openbookpublishers.com/product/823

У овом тексту се разматра појам народа. То је кровни истраживачки појам у етнологији, која је наука о народу, и основни творбени појам за нацију, која се сматра као „политички освешћен народ“ и представља универзалну политичку јединицу у модерном свету националних држава. Упркос томе, народ губи своје место у научном речнику етнологије-антропологије. Предузели смо разматрање појма народ стојећи на становишту да је свет културе свет символа, тако да је разматрање појма уједно и разматрање саме појаве. Показали смо да народ није тешко дефинисати из те перспективе, а усмерили смо пажњу и на услове у којима је народ постао појам проблематичан за науку. Закључили смо да нема оправданог разлога да се народ избаци из научне употребе.

У тексту се разматрају различити генерални ставови према Косовском предању, због тога што они утичу на тумачење поруке коју оно носи, а затим и на политичке ставове. Почињемо од разматрања питања је ли оправдано називати Косовско предање митом. То је повезано са могућим перспективама из којих се Косовско предање посматра. Оне могу бити хришћанска или секуларна, с тим да се секуларно становиште појављује у два вида – као агностичко и као материјалистичко. Косовско хришћанско предање je са секуларног становишта схваћено као културолошки мит, тако да може пренети своју поруку агностицима, али тешко и материјалистима, из чије перспективе оно није разумљиво. Ипак, изворно хришћанско значење је претежно и постоји читање Косовског предања којим се оно може једним својим делом пренети и секуларно оријентисаним људима или људима друге вере. Хришћанско значење је важно да се схвати, јер оно је основна порука Косовског предања. Оно се налази  уткано у српску народну културу и историју, чиме српска традиција стиче јединствено место у хришћанском свету.

Приказ књиге : Владан Станковић, Католичко друштво: култура, установе, развој, политика, Библиотека Религија и друштво, Књига 1, Неопресс – Институт за политичке студије, Београд 2017, 410 стр.

У раду се разматра садржај синтагме "освета Косо­ва", која се појавила приликом ослобађања српских територија од Турака, и која носи борбену ноту у оквиру сплета митских елемената везаних за Косово. Кроз анализу значења "освете Косова" одмерава се међусобни положај овоземаљских и хришћанских (односно прагматичних и идеалистичких) вредности у оквиру српског националног идентитета, пошто се он у многоме оснива на њиховом супротстављању. Шта ће се десити са српским националним идентитетом у новим историјским условима у којима "освета Косова" још увек може да буде препуна значења?

У раду се разматра данашња улога Ратка Младића у српском националном моралном и емотивном профилу. Искоришћено је, у том смислу, виђење Ратка Младића као хајдука, који се својим понашањем супротставља власти, националној и глобалној, и која српском народу није по вољи а којој је немогуће супротставити се друкчије осим симболично, кроз лик бунтовника и одметника који ће понети све испројектоване националне сентименте.

У раду се разматрају разлози за узнемиреност око члана 21 новог Закона о забрани дискриминације у све­тлости сукоба између духовно-моралне традиције и културолошког модернизма, који обоје претендују на место доминанте у савременој српској култури.

Етномузикологија у Србији се, од свог симболичког по­четка с Вуком Караџићем, оријентише сходно идеји о духу народа који се кроз музику изражава. Трагање за карактеристичним фолклорним музичким лествицама је обављало два повезана посла истовремено: сведочило о духу народа израженом у музици и опредељивало нове балканске нације као блиске Европи, а не Турцима. Миодраг Васиљевић је, ослободивши се потребе да доказује европску природу српске/југословенске нације, истражио обилан музички материјал и једини заиста дефинисао национални идентитет кроз дефинисање специфичних лествица нашег музичког фолклора и законитости њиховог уобличавања у музику Ово поготово има значаја данас, када су појмови народа и нације угрожени од саме науке о народу, којој су донедавно представљали радни амбијент.

Миленко С. Филиповић је истакнути српски етнолог, који је радио током прве половине 20. века, покушавајући да осавремени своју науку преиспитивањем њених задатака и основних појмова, као што је насловни појам етноса. Овај познати српски етнолог је допринео покретању националне науке са застарелих позиција у правцу бољег разумевања и развоја етнологије као научне дисциплине.

На примеру једне популарне приче у којој се промовише ново југословенско јединство, успостављено у ши­рим оквирима Европе, имамо прилику да посматрамо логику косовског мита на делу. Југословенска носталгија је у овом примеру у другом плану, док је драмски покретач управо пресељење државе из реалног у идеални свет где она постаје неуништива. Пример је утолико занимљивији што потиче из Хрватске, која је увек саботирала југословенско јединство, да би га сада обнављала у виртуелном облику, и то управо помоћу најкарактеристичније српске одлике митске косовске етике.

Установа кнеза и кнежине је првобитно била део турске државне организације, да би касније, у 18. ве­ку, полако постала народна установа која је помогла у настанку нововековне српске државе. У овом раду се заступа теза да је, поред те своје формалне улоге, управо кнежина омогућила и уобличавање националног идентитета, омогућивши међусобно усклађивање и препознавање иначе разнородног становништва које се са свих страна скупљало у опустелу земљу и доносило своје варијанте патријархалне демократије нуђењем модела према коме би се уобличила идеја нације.

У књизи Чувари капије, из 1918. године, аутор Р. Г. Д. Лафан, се осврнуо на српску историју и национални менталитет. Сагледао је Србе у великој мери онако како их је Британији представио јеромонах Николај Велимировић, који је током Великог рата држао пропагандне говоре у српску корист по западним земљама. Књига Чувари капије је доказ да је Велимировићева мисија успела, али и сведок не тако давног времена када су у међународним односима увелико учествовали концепт народног духа, хришћански морал и вера у Бо­га. Књига, такође, говори о старинском српском ето су јунаштва, као о доминантној националној одлици, о чему има речи и код других аутора.

Приказ књиге: Владан Станковић, Православно друштво: Култура, установе, развој Основи социологије религије (социологије православља) и социологије развоја, Институт за политичке студије, Београд 2014. године, 364 стр.

Рад се ослања на тезу етнолога Душана Бандића да за постојање етничког идентитета није потребно много, до тога да је довољно и само име заједнице. Разматра се пример сече шесто година старог храста на траси ауто пута кроз Србију, којим је представљена српска традиција, у конкретном случају уништена и замењена, према плану, спомен парком који ће се односити на посечено дрво. Овим текстом је постављено питање је ли етнички односно национални идентитет угрожен замењивањем елемента традицијске културе феноменом споменика.

Поређењем два текста који говоре, у потпуно различитим расположењима, о односу садашњих посленика етнологије односно етномузикологије према утемељивачима тих научних истраживања у Србији, Јовану Цвијићу и Миодрагу Васиљевићу, отвара се могућност за сагледавање међусобног односа етничких проучавања као и њихових изгледа у контексту неминовне друштвене ангажованости науке о народу. У фокусу овог питања налази се делатност етномузиколога Миодрага А. Васиљевића, нарочито његов музиколошки предлог за етничку идентификацију, који до данас није подвргнут испитивању упркос изузетној природи музике, која указује на велике могућности истраживања (и налажења) у назначеном правцу. Његова фолклорна тонална теорија, међутим, није само научни допринос познавању етничке стварности, већ истовремено и пут за интегрисање етномузикологије и етнологије.

У раду смо упоредили црквени и етнолошки поглед на српски идентитет, као основан на светосавској духовности, у првом случају, односно на специфичној култури, у другом. На тај начин смо сучелили два традицонална гледања на српски национални идентитет, мада се и уопште на национални идентитет, не само на српски, гледа или из духовног или из културолошког угла. На поређење ова два приступа идентитету нас је подстакло истоветно реторичко питање које су аутори два текста, митрополит Амфилохије (Радовић) и етнолог Миленко С. Филиповић, поставили као увод у своја разматрања српске специфичности, у облику: шта ми можемо понудити свету. Циљ нашег рада је одмеравање вредности духовног и културолошког приступа колективном идентитету, што смо покушали да остваримо њиховом компарацијом. Разматрање и поређење ова два приступа нашој националној посебности је показало да је не само национални идентитет него и сам етнолошко-антрополошки појам културе стабилан и трајан тек када се ослања на православље, пошто се показало да је иначе подложан променама и да не може бити поуздан носилац националног идентитета.

Недавно упокојени Жарко Видовић бавио се у својим научним текстовима неколиким проблемима, али је један од најбитнијих био нација. Данас се о нацији говори као о идентитету појединца, конструкту психе, уз одбацивање донедавног супстанцијалистичког становишта. Видовић је, ипак, задржао став да је нација објективна заједница, захваљујући својој вери у учешће Светог Духа у њеном формирању и одржавању. За анализу нације најбитнији су Видовићу били појмови духа и историје, али не мање важно је и схватање човекове онтологије која има способност иступања у област духа. Жарко Видовић оштро разликује источно од западног поимања нације. Посебно је занимљиво његово схватање српског идентитета као обележеног логорским мучењем, као логорашког.