Илија Кајтез

Рад представља спој филозофских и социолошких разматрања проблема рата уопште и Другог светског рата посебно, као и доприноса српског народа победи над нацизмом и фашизмом у овом рату који се сагледава из историјског и политиколошко-социолошког угла. Аутори прво дају кратак преглед различитих погледа на рат и доминантних проблема са којима се суочава свако ко покуша да дефинише појам рата, с намером да истакну специфичност Другог светског рата као највеће арене тоталног друштвеног оружаног сукоба и до сада најочигледнијег приближавања апсолутном рату. Посебан акценат аутори стављају на спој онога што се може одредити као заоставштина ратова Француске револуције и Наполеонових ратова са техничким напретком и политичким злом оличеним у идеологији фашизма и нацизма. Потом се аутори окрећу начину на који се српски народ супротставио злу нацизма и фашизма, показујући да су на простору некадашње Краљевине Југославије постојала два антифашистичка покрета отпора и да су у оба доминирали припадници српског народа.

У раду се разматра Марксова теоријска перспектива у односу на појам друштвене стратификације, друштвене класе и класне борбе. Друштвена класа се, уопште узевши, односи на групе људи који деле сличан друштвени или економски положај. Од изузетне је важности бавити се теоријском анализом феномена класе као једног од три кључна аспекта структурне неједнакости. Савремени капитализам има бројне слабости и противречности. Неки аутори сматрају да је неолиберална идеологија већ досегла свој зенит и да нужно мора да сиђе са историјске сцене. Глобална конкуренција која чини срж савременог капитализма узрокује велике промене. Три су кључне категорије које чине структурну неједнакост: класа, род и раса. Марксистичка теоријска перспектива везано за овај друштвени феномен  је од изузетног значаја како бисмо га могли што потпуније и свеобухватније разумети и схватити. Из марксистичке теоријске перспективе, друштвена класа, као категорија, представља најдубљу и најзначајнију од свих друштвених подела. Марксисти заступају став по коме у већини друштвених уређења људска бића теже да мисле и делују заједно са другима који имају исти или сличан економски положај, односно интерес. Према марксистичком мишљењу, главни чиниоци историје, нису појединци, него друштвене класе. Разумети природу друштвене класе и друштвене стратификације од кључног је значаја за разумевање не само друштвене и политичке промене, него и друштвене и политичке стварности уопште. Ипак, треба напоменути да у оквиру саме социјалистичке традиције постоји подела у погледу схватања и тумачења природе и значаја друштвене класе. Са једне стране, у марксистичкој традицији, класа је повезана са економском моћи која се дефинише пре свега односом појединца према средствима за производњу. Овај марксистички двокласни модел карактерише непомирљиви сукоб између друштвених класа који нужно води насилном рушењу капитализма кроз пролетерску револуцију. Са друге стране, социјалдемократе, имају тенденцију да друштвену класу дефинишу у односу на друштвени доходак и статусне разлике између ,,белих крагни“ или нефизичких радника (средња класа) и ,,плавих крагни“ или физичких радника (радничка класа). Из ове перспективе, напредак социјализма се повезује са ублажавањем подела на средњу класу и радничку класу, које се спроводи кроз економску и друштвену интервенцију. Ипак, од средине XX-ог века слаби теоријско интересовање за анализом класе. То је у великој мери последица све нижег нивоа класне моћи, солидарности и кохезије, физичког смањивања традиционалне радничке класе, опадању класичних индустрија заснованих на физичком раду, све масовније производње и потрошње, раста јавног сектора, повећање женске радне снаге.

Идеолошко и пропагандно деловање спадају међу најефикаснија средства у политици, која ce применом дигиталних медија на планетарном нивоу распростиру невероват­ном брзином. Идеологија подразумева “тврде” циљеве: освајање, контролу u потчињавање људи, држава, региона. У раној фази обично је користила средства чије је дејство било очигледно, дa би ce полако окретала суптилнијим методама медијске и ПР природе. Отпочињањем хладног pата методе “мекане силе ” добијају на значају у европском простору, посебно на Балкану. Један од разлога може бити што је тадашња Југославија структуром била погодно тло измешаних култура, нација, вера, традиције. У стратешком смислу она je деценијама била тампон зона два војно-политичка блока (Варшавског пакта и НАТО-а), али и једна од водећих земаља покрета несврстаних. Рад анализира како је овај процес, добрим делом искристализован управо крајем XX века кроз процес разградње СФРЈ, и од стране великих сила постао један од најкоришћенијих у међународним односима, као и његов данашњи утицај на регион Балкана.

Едмунд Берк може да се сврста међу оне политичке филозофе којима је у средишту интересовања било бављење политичком праксом, који су својим теоријским опсервацијама узвисили ту праксу, дали јој специфични тонус због ког њихово бављење политиком, било као науком или као друштвеном делатношћу, представља извор инспирација и то не само за њихове савременике, него и за нас данас. Дело Едмунда Берка карактеристично је по томе што је он имао специфичан приступ друштвеним појавама и процесима, који је, како су то независно један од другога приметили Слободан Јовановић и Џефри Харт, у својој бити социолошки. Управо је такав приступ омогућио Берку да предвиди ток Француске револуције. У раду се анализирају Беркови ставови о праведном рату, друштвеном осамостаљењу војске и политизацији војске, с циљем да се укаже на Берков допринос разумевању феномена рата и војске као друштвене институције, као и на оне аспекте Беркове мисли о војсци који су још увек актуелни. Берк је пошао од претпоставке да је праведан рат који се води по нужности, прихватио је захтев за моралношћу рата, али је увео и процену пробитачности ратовања као критеријум праведности рата и повезао ове критеријуме у нераскидиву целину. Беркова размишљања о побуњеној и политизованој војсци блиска су великим политиколозима XX и XXI века као што су Роберт Дал и Ђовани Сартори.