Гордана Живковић

Друштвено заједништво није за нас обично питање, већ питање од пресудног значаја за читаву будућност. Без конституисања стабилног заједништва нема ни ефикасног унутарњег обједињавања наше друштвене заједнице, па онда ни њеног укључивања у ширу јединствену европску заједницу. Проблем који се разматра у овом раду операционализује се питањем: На који се начин може остварити преко потребан консензус око стварања, развоја и опстанка срп ске друштвене заједнице? Полазећи од става да друштвена заједница подразумева социјалну формацију у којој су јединке повезане у јединство разумевањем, поверењем, заједничким осећањима према истим вредностима, аутор у тексту поставља следећа питања: Шта је прихватљиво, данас, за изнутра разједињену и конфликтну српску јавност? Може ли шта да покрене апатичног и усамљеног појединца и да га интегрише у друштвену заједницу? Које се вредности мо­гу „наметнути“ већини становништва снагом своје изворне моралности, а не присилом неког спољашњег ауторитета? Констатујући постојање алармантног и већ „хроничног“ дефицита насушно потребних и општеприхваћених вредно­сти и оријентира, те одсуство социјалне солидарности и заједништва, аутор у тексту на више упоредних нивоа анали­зе искушава могућности православља и Српске православне цркве у овом домену. Указујући да је ова црква кроз читаву историју словила за „чувара друштвеног морала“ и „промотера“ универзалних друштвених вредности које чине темељ западноевропске цивилизације, аутор закључује да она и данас може под одређеним условима да надомести истрошене резерве друштвеног заједништва и обнови нарушени српски национални и друштвени идентитет.

Одмах на почетку свога рада ауторка упозорава на чињеницу да је данас мало шта још остало од већ класичне „дефиниције“ интелектуалца која je незамислива без интелектуалне слободе, подразумевајући као руководеће следећe начело мишљења и деловања, не одустајати од рационалног приступа, неутралне дистанце и сталне упитности спрам свега што нас окружује. Истичући да су моралност, етичност, приврженост идејама истине, правде, хуманости и солидарности предуслови сваке истинске интелектуалне (нарочито: научне) делатности, она с правом закључује како валидност и истинитост научног става не одређује би­ло чија идеолошко-политичка припадност, већ сасвим обрнуто - усвајање научне истине представља један од битних услова политичке и свеколике прогресивности. Проводећи детаљну анализу саме феноменологије збиље српског транзиционог друштва, свеопшту политизацију друштва, слом друштвених вредности, крах морала, етике, стваралаштва, кризу људског интегритета и субјектности, с нагласком на делатност тзв. независних интелектуалаца и невладиних организација, ауторка оставља „отвореним“ значајно питање: да ли се и чиме се данас уопште може „одбранити“ схватање пнтелектуалца као заговорника критике, истином обавезане јавности?

У средишту ауторове пажње и интересовања налазе се следећа питања: Имају ли Срби данас јасну свест о свом националном идентитету? Поседују ли ваљани одговор на питање ко је то српски народ? По че­му је препознатљив у заједници цивилизованих, историжских народа? Шта је то што нас данас међусобно повезује, али и издваја од других? Имамо ли своја заједничка опредељења, те јасно дефинисане државне и националне интересе? Постоји ли сагласност о друштвеним вредностима и циљевима који могу осигурати бар минимум социјалне интеграције, отварајући тако пут конституисању стабилног заједништва у нас? На темељу проведене анализе констатује се да свако од ових питања има негативан одговор. Србија је данас дубоко разједињено, конфликтно и у много че­му чак патолошко друштво, у коме се убрзано троше последњерезерве позитивне енергије заједништва, со­лидарности и стваралаштва. То свакако иде на руку погубном и моћном „глобалистичком“ рату за „душе“ народа, за нови идентитет радикално супротстављен традиционалном! Апелујући на српску државу, Српску православну цркву и демократску међународну јавност да зауставе одпочело тихо нестајање српског народа, као старог европског народа, аутор пледира за реформу друштва али и „реформу“ самог човека. Излаз из драматичне кризе идентитета види се пре свега у оживљавању и активирању оних православних садржаја, вредности и традиције, који би могли задовољити потребе Срба овде и данас!

Средишњи проблем разматрања у овом тексту оличен је у одвећ старом, а данас итекако актуелном и чак пресудном, питању о односу демократије и слободе. Има ли демократије без слободе? Има ли слободе без демократије? Какво је досадашње цивилизацијско искуство у овом домену? Фокусирајући пажњу на либералну демократију и њене могућности у озбиљењу човекове слобо­де данас, аутор на темељу увида у саму феноменологију српске политичке збиље констатује да наглашени позиви на демократске вредности на парадоксалан начин воде управо „мањку“ човекове личне слободе. Тачније, његова слобода остаје у домену „дефинисања жељених избора“, док се у збиљи такви избори све више сужавају. Из тог хоризонта показује се врло проблематичном добро знана теза Френсиса Фукујаме о наступајућем „крају повести“, који сматра да је либерална демократија својом „победом у хладном рату“ стекла апсолутну превагу у условима савременог света као онај дефинитивно пронађен облик политичког организовања и на­чина живота пригодан за све државе чијим се досезањем означује крај саме историје. Наиме, многобројне чињенице сведоче сасвим супротно: оваква идеологизирана и инструментализована „објава краја“ у потпуности превиђа да се главни идеолошки рат збива данас управо између либерализма и демократије. Тезу да жестоки рат против демократије прикривено или изричито воде упра­во људи који се јавно декларишу као либерали, аутор „проверава“ на неколико упоредних нивоа аргументације. Посебну пажњу при томе посвећује улози, значењу и деловању тзв алтернативних невладиних организација, постављајући питање: какав је заправо њихов утицај на стварање „друштвеног окружења “ које погодује ослобађању и развоју демократског процеса у нас? Констатујући да управо људска права на којима се наглашено инсистира постају моћно политичко и идеолошко оруђе у политици, аутор закључује да је истински циљ и права сврха сваког демократског поретка стабилна држава, самосвестан народ, слободан појединац, правед­на и морална друштвена заједница.

У овом раду се разматра сложен, осетљив и недовољно истражен проблем односа транзиције и српског националног идентитета, операционализован кроз следећа питања: Треба ли наше интегрисање у европски културни и духовни простор да искључи нашу традицију, специфичне културне обрасце, владајућа верска начела живота? Или пак управо њих треба да унесе у заједничко европско културно и духовно наслеђе које ће се надаље развијати у једном специфичном виду? Јесу ли наслеђени обичаји, нарав наро­да, те начини њиховог вредновања у стању да угрозе промене чији је циљ обеснажење свега што чини сметњу европеизацији живота? Или су пак традиције способне да баш томе допринесу? Позивајући се на искуство развијених западноевропских земаља које пока­зухе да корените промене кроз које су пролазиле нису биле никакво разарање сопственог, али јесу биле његово осавремењавање, аутор заступа став да се овде традиција не преузима нити схвата као нешто што је једном заувек дато, но се она и изнова успоставља напорима нових генерација како би се очувао и оснажио њен животни значај. Истичући да би свако претварање традиције као предаје делатне у одржавању и репродукцији идентитета човека и наро­да у неделотворну и ништавну прошлост довело до трагичних последица на плану људске егзистенције, аутор упозорава да европеизација која то превиђа неће имати добре изгледе да утврди ни оно што је већ освојила. Скрећући пажњу да би могући учинци такве „европеизације“ умногоме подсећали на добро знане комунистичке идеолошке захвате на овим просторима, аутор одбацује као незасноване и штетне ставове тзв алтернативних невладиних организација да су основни проблеми наших транзиционих лутања и тешкоћа оличени у српском национализму, цркви и традицији.