Изабери језик:

Драгана Коларић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Криминалистичко-полицијска академија, Београд

периодика

ЗЛОЧИН АГРЕСИЈЕ ИЗМЕЂУ ПРАВА И ПОЛИТИКЕ

Аутор у раду приказује генезу агресије као међународног кривичног дела са посебним акцентом на прву ревизиону конференцијио Међународном кривичном суду, која је одржанау Кампали у Уганди, од 31. маја до 11. јуна 2010. године. Међународни кривични суд, основан Римским статутом 1998. године, је према члану 5. Статута надлежан за вођење кривичног поступка за четири међународна кривична дела: кривично дело геноцида, кривична дела против човечности, ратне злочине и кривично дело агресије. За кривично дело агресије није било могуће покренути кривични поступак, иако се она формално налазила у надлежности Суда, јер нису били усвојени њени елементи. У члану 123. Римског статута предвиђено је да ће седам година по ступању на снагу овог Статута Генерални секретар УН сазвати конференцију за поновно разматрање Статута тј. амандмана који се, пре свега, могу односити на кривична дела која су према члану 5. у надлежности Суда. Финални акт велике дипломатске конференције у Риму, која је одржана под окриљем Уједињених Нација, наложио је посебној комисији (The Preparatory Commission for the Court) да припреми одредбе о агресији, укључујући дефиницију, елементе злочина агресије и услове под којима ће Суд спроводити своју надлежност. Тај задатак је завршила Специјална радна група за кривично дело агресије (Special Working Grouponthe Crimeof Aggression SWGCA) формирана од стране скупштине држава чланица Статута. Њен извештај је представљао главни предмет разматрања у Кампали. Расправа о кривичном делу агресије била је уско повезана са дискусијом о улози која ће бити резервисана за Савет безбедности Уједињених нација у констатовању да је акт агресије учињен. Аутор указује на два најзначајнија питања. Прво, да ли одлуке Савета Безбедно­сти могу да утичу на кривични поступак пред Судом који треба да представља независно судско тело, и друго, да ли ће се амандман којим је допуњен Римски статут примењивати ergaomnes, или само у односу на оне државе које га прихвате?

периодика

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ И СУЗБИЈАЊЕ КОРУПЦИЈЕ У ПРИВАТНОМ СЕКТОРУ

У Србији, као и у другим европским земљама, примећујемо, последњих деценија, када су питању измене кривичних закона динамику која раније није била својствена. Честе измене резултат су, пре свега, прилагођавања међународним обавезама које државе преузимају ратификацијом појединих међународних уговора. Поред Конвенција, регионалних и међународних, од посебног значаја за реформу су и Директиве ЕУ и Оквирне одлуке Савета ЕУ Такође, не треба заборавити да постоје одређена понашања чији непосредни основ прописивања нису међународне обавезе или унутрашње законодавство, већ могу да буду везана за нашу сре­дину, лоше искуство у Србији, што може да представља основ за инкриминисање таквог понашања у Кривичном законику. Прили­ком измена кривичног законодавства увек се појављује дилема да ли предност дати националном духу, домаћем правном систему, нашој правној терминологији или прихватити неповољан утицај појединих одредби међународних уговора што је нимало срећно решење. Аутор своју дилему изражава посебно када је у питању сузбијање корупције у приватном сектору. За Србију као државу која настоји да што пре постане пуноправни члан Европске Уни је од изузетне је важности да прати активности ЕУ и њених чла ница на подручју сузбијања криминалитета. Најкорисније би било за сваку државу, па и нашу, да изврши ревизију појединих инкри минација у свом кривичном законодавству и тако покрије области које су међународни споразуми сматрали вредним укључивања у национално кривично право. Али, аутор наглашава, да je при томе потребно водити рачуна о националном правном идентитету. Ау­тор, такође, настоји да утврди анализом постојећег стања (de lege lata) постоје ли у нашој земљи, посматрано са аспекта кривичног материјалног права, задовољавајућа решења у области сузбијања корупције у приватном сектору или критеријуми које постављају међународни документи треба да нас подстакну на даљу реформу нашег законодавства. Посебна пажња је посвећена анализи кри вичног дела злоупотреба положаја одговорног лица на основу које аутор износи закључке, са предлозима могућих законских решења, de lege ferenda.

периодика

ЈАВНО ПОДСТИЦАЊЕ НА ТЕРОРИЗАМ И ПРАКСА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Закон о изменама и допунама Кривичног законика РС, из децембра 2012. године, одликује ширење кривично-правне репресије, посебно, у погледу терористичких кривичних дела.  Посматрајући савремена кретања у упоредном кривичном праву препознајемо фазу хипертрофије инкриминација у области борбе против тероризма. Са једне стране, повећан је број кривичних дела тероризма и са друге стране, запрећене су високе казне у складу са препорукама референтних међународних извора. Очигледно појачана репресија представља последицу ескалације терористичких аката широм света. Поменуто у највећој мери долази до изражаја код кривичног дела инкриминисаног у члану 391а КЗ РС (јавно подстицање на извршење терористичких дела). Ради се о кривичном делу угрожавања које, заправо, представља криминализацију у раној фази. Из тих разлога један део кривичноправне теорије, како код нас тако и у другим земљама у којима је уведено кривично дело јавног подстицања на извршење тероризма, критички приступа поменутој законодавној реформи. Са становишта примене ове одредбе у пракси од посебног значаја је пракса Европског суда за људска права у вези слободе изражавања.

периодика

САВРЕМЕНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У НАУЦИ КРИВИЧНОГ ПРАВА И КРИВИЧНО ЗАКОНОДАВСТВО СРБИЈЕ

Расправа о новим тенденцијама у савременој науци кривичног права у први план ставља неколико питања. Прво је питање глобализације која води и интернационализацији кривичног права. Друго питање, блиско повезано са првим, јесте проблем кривичноправног експанзионизма јер савремени кривични законодавац све више шири простор у коме интервенише улазећи тако и у зону у којој нема оправдања за кривичноправну интервенцију што ће у блиској будућности довести до кризе легитимитета кривичног законодавства. Стога се у раду у контексту могућих начина коришћења кривичноправне репресије као средства за сузбијање криминалитета анализира и критички преиспитује кривичноправни експанзионизам који је постао доминантна тенденција у већини европских кривичних законодавстава. Констатује се да је он данас дошао до изражаја и у српском кривичном законодавству. Најзад,у овом раду се анализирају и преиспитују решења из Нацрта Закона о изменама и допунама Кривичног законика, с обзиром на то да се у Србији очекује његово усвајање.

периодика

НАЧЕЛО NE BIS IN IDEM У ПРАКСИ УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ И ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Имајући у виду могућу повреду процесне забране двоструког суђења у истој ствари и праксу Европског суда за људска права аутори указују на потребу суптилног разграничења између кривичних дела и прекршаја. Прекршајни судови морају утврђивати оне чињенице које чине биће прекршаја, а кривични судови елементе бића кривичних дела. У казненом законодавству Републике Србије постоји аутентичан концепт вишестепене, вишеструке кажњивости. Тако, Кривични законик Србије у члану 63. став 3. предвиђа да се затвор или новчана казна коју је осуђени платио за прекршај или привредни преступ, као и казна или дисциплинска мера лишења слободе коју је издржао због повреде војне дисциплине урачунава у казну изречену за кривично дело чија обележја обухватају и обележја прекршаја, привредног преступа, односно повреде војне дисциплине. Са друге стране, обрнута ситуација у којој је утврђено да постоји кривично дело доводи до тога да оно као најтежи вид казненог понашања конзумира лакши деликт тј. привредни преступ или прекршај јер се ради о привидном идеалном стицају. Да не би у будућности долазило до активирања начела ne bis in idem законодавац мора прецизније да разграничи прекршаје и кривична дела. Јасније законско разликовање прекршаја и кривичних дела, као и боља сарадња надлежних државних органа довешће до смањења повреде забране двоструког суђења у истој ствари. Питање идентитета казнених деликата је једно од најтежих питања примене начела ne bis in idem, посебно када имамо преклапање тежих прекршајних и кривичних дела тј. када се у оба случаја могу изрећи затворске казне.

периодика

ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА ПОЛИЦИЈСКИХ СЛУЖБЕНИКА У СВЕТЛУ НОВОГ ЗАКОНА О ПОЛИЦИЈИ

Доношењу новог Закона о полицији претходила је политичка одлука да се изврши реформисање система јавне безбедности и његово усклађивање са европским тековинама и вредностима. Закон је донет у духу евроинтеграција, у току спровођења кључних реформи законодавства Србије у области система безбедности и правде. Одлуком Савета Европе од 01. марта 2012. године Србија је добила статус кандидата за чланство у ЕУ. Закон је ступио на снагу у време давања последње оцене о испуњености услова за отварање најважнијих поглавља 23 и 24. Пре усвајања добио је позитивно мишљење Савета Европе, иако је Заштитник грађана ставио многобројне примедбе. Анализираћемо поједине одредбе закона и утврдити да ли су оне „адекватно доступне, предвидиве и формулисане са довољно прецизности да појединцу – ако је потребно, омогуће одговарајући савет – ради регулисања његовог понашања“. Такође, разматраћемо да ли је омогућено остваривање права на приватни и породични живот, као и на правично суђење запосленом у МУП-а тј. да ли је у складу са Конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. Јасно је да примена одредби које нису у складу са Конвенцијом може довести до усвајања представки од стране Европског суда за људска права, а самим тим и доношења пресуда из којих произилазе одређене обавезе за Србију. Узимајући у обзир наведено, након подношења иницијатива од стране синдикалних и других организација за оцену уставности појединих одредби које се тичу радноправног положаја запослених у МУП-а, потребно је исте анализирати применом различитих метода тумачења и утврдити шта је законодавац хтео да постигне.

периодика

НЕКЕ ПРАВНО-ПОЛИТИЧКЕ ПОСТАВКЕ НОВОГ ЗАКОНА О ПОЛИЦИЈИ

Нови Закон о полицији донет је у време које је обележено вишесмерним реформама. Пуноправно чланство у ЕУ тј. европски интегративни процеси захтевају и решавање бројних претходних питања која се односе на усклађивање са правном тековином ЕУ. Наравно, разлози за доношење новог законодавства могу бити и резултат нашег лошег искуства и постојања потребе да се одређеним прописима боље, прецизније и ефикасније уреде нека питања. Правно-технички посматрано, у циљу успостављања кохерентности правног система Србије, било је потребно извршити и његово усклађивање са бројним другим прописима донетим у нашој земљи у последњем периоду. Правно-политичке поставке тј. концепт новог закона у великој мери може да пружи одговор о циљевима који су се желели постићи. Овом приликом покренућемо нека питања која сматрамо важним. Прво, да ли је законодавац успешно одговорио основном задатку а то је заштита основних слобода и права грађана, заштита њихове безбедности и безбедности Републике Србије. Са заштитом основних слобода и права блиско су повезани основни уставни постулати и њихово ефективно или декларативно спровођење. Када већ помињемо објаве, изјаве тј. прокламовање неких принципа без стварног дејства поставља се питање да ли је то на појединим местима у закону било потребно када већ имплицитно произилази из других прописа. Остају отворене и неке дилеме код нових одредби које нису овим законом прецизно уређене и остављају простор да се њиховим устројством подзаконским актима остави место за евентуалне злоупотребе.

ç