Дејан Б. Ђурђевић

Рад је посвећен практичној примени Закона о правосудном испиту из 1997. године на правосудне професије које су уведене у правни систем Републике Србије петнаест година по његовом доношењу (јавни извршитељ и јавни бележник). Кључни услов за приступање правосудном испиту јесте радно искуство на пословима правне струке. Дужина радног искуства зависи од тога у којој правосудној професији је оно стицано. Суочено са чињеницом да Закон о правосудном испиту не помиње јавне бележнике и јавне извршитеље, јер те професије нису постојале у време када је он донет, Министарство правде подводи у пракси јавнобележничке и извршитељске приправнике под норму која се односи на приправнике у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе. Након анализе аргумената које у својим мишљењима износи Министарство правде, као и теоријских проблема везаних за постојање правне празнине и њено попуњавање аналогијом, аутор настоји да одговори на питање да ли се у пракси Закон о правосудном испиту правилно примењује на јавне бележнике и јавне извршитеље као нова правничка занимања и да ли је за праведан третман тих нових правничких занимања неопходна његова измена.

Српско право није на изричит начин прописало каква је правна природа наследничке заједнице, услед чега постоје различита становишта у правној науци и судској пракси. Аутор анализира различите концепције које су се развиле у правним системима европско-континенталног правног круга и у српском праву и на основу те анализе закључује да наследничка заједница у српском праву има правну природу заједнице заједничке руке и то од момента оставиочеве смрти па све део деобе наследства. Аутор такође сматра да Грађански законик, чији је радни текст предат на јавну расправу, треба да задржи концепт заједничке руке и предлаже прецизирање одређених законских одредби како би се избегле забуне које постоје у теорији и пракси.

Аутор обрађује домашај правила које забрањује да се даје делимична наследна изјава и правне последице давања такве наследне изјаве. Након анализе правно-политичких циљева који се остварују забраном да се даје делимична наследна изјава аутор закључује да су забрањене наследне изјаве којима се наследник одриче појединих ствари из заоставштине, односно којима се одриче идеалног дела своје наследне квоте. Делимична наследна изјава не постоји када један наследних има више наследних делова о којима може различито да се изјасни. У раду је указано на неке изузетке од забране да се даје делимична наследна изјава, као и на правне последице које наступају када се наследник делимично прихвати, односно одрекне наслеђа.

Након увођења јавног бележништва и афирмације строжих форми (солемнизација и јавнобележнички запис) за уговоре о отуђењу непокретности, у српском правном поретку појавила су се различита схватања о томе које нотарске послове могу вршити дипломатско-конзуларна представништва Републике Србије за српске држављане у иностранству и да ли је за пуноважност пуномоћја које се даје ради закључењa уговора о отуђењу непокретности довољно да потпис властодавца буде оверен пред дипломатско-конзуларним представништвом. У првом делу рада аутор анализира различита становишта и на основу те анализе закључује: 1º да дипломатско-конзуларна представништва могу за потребе српских држављана који бораве у иностранству вршити све нотарске послове које познаје српски правни поредак, што укључује и сачињавање јавнобележничких записа и потврђивање (солемнизацију) приватних исправа и 2º да није пуноважно пуномоћје за закључење уговора о отуђењу непокретности ако је на њему само оверен потпис властодавца. У другом делу рада аутор разматра принцип паралелизма форми који је предвиђен чланом 90. Закона о облигационим односима и долази до закључка да је тај принцип оправдан само код блажих форми уговора (обична писмена исправа и овера потписа). Из тог разлога аутор предлаже да се промени законска регулатива и предвиди да је за пуноважност пуномоћја за закључење уговора, за који је законом прописана форма јавнобележничког записа, односно форма јавно потврђене (солемнизоване) исправе, довољно да потпис властодавца буде оверен.