Божидар М. Бановић

Циљ овог истраживања био је, да се сагледа казнена политика и ефикасност судова у вођењу кривичног поступка против пунолетних учинилаца кривичних дела разбојничке крађе, разбојништва и изнуде. Истраживање је дизајнирано као студија пресека. Узорак су чиниле све одлуке судова за кривична дела разбојничке крађе, разбојништва и изнуде на територији Републике Србије, за које је поступак окончан, у периоду од 2007 до 2012. године. Подаци су преузети од Републичког завода за статистику и односе се на статистичко истраживање криминалитета, праћењем оптужених и осуђених лица за ова кривична дела. Резултати показују недовољну ефикасност судова у вођењу кривичних поступака и велику диспропорцију између казнене политике законодавца у виду запрећене казне и казнене политике судова у искоришћености прописаних казнених распона.

Аутори у раду образлажу проблем лишења живота из самилости, као једног од најкомплекснијих правних, медицинских, религијских, етичких и социјалних питања. Иако није спорно да се о овој теми воде бројне расправе широм света, те да се му се посвећује различита пажња, а што зависи од државе до државе, те од културе којој припада предметна држава. Аутори, пак, овом питању прилазе са другачијег становишта, повезујући више различитих питања у једну целину. На првом месту, аутори објашњавају кривично дело лишења живота из самилости према Кривичном законику Републике Србије, а потом прелазе на образлагање права на достојанствену смрт које је предвиђено Нацртом Грађанског законика Републике Србије, које би неминовно, усвајањем овог законика, довело до измена у Кривичном законику. На крају, аутори дају резултате емпиријског истраживања које је спроведено у Клиничко-болничком центру у Крагујевцу, а у вези са предметном проблематиком.

Значај енергије за живот модерног човека и државе, али и ограниченост и необновљивост већине енергената, као и њиховa континуиранa потенцијална угроженост (природним непогодама, техничко-технолошким акцидентима и деструктивним људским понашањем), неминовно су и оправдано условили развој теоријске мисли и праксе економско-енергетске безбедности, при чему се посебна пажња посвећује њиховој вези са еколошком безбедношћу. Република Србија увидела је да се унапређењем енергетске, унапређује и национална безбедност. Међутим, у националној енергетској политици има простора за побољшање. Наиме, наша земља је увозница енергената и енергије те је, у том смислу, и енергетски зависна, а самим тим и „политички рањива“. Истовремено, нису искоришћени бројни потенцијали алтернативних и чистих извора енергије којима Србија обилује, а реализовањем обавеза које је преузела потписивањем Кјото протокола унапредио би се положај Србије на путу евроинтеграција. Геостратешка позиција значајног трансрегионалног енергетског конектора морала би да подстакне националну политику која стимулише инфраструктурне пројекте државног и међународног значаја, што доноси „и профит и политичке поене“. Најзад, држава би морала да, у сарадњи са невладиним сектором, унапреди механизме безбедности енергетских ресурса. Тако би добит од развоја енергетског сектора била најмање трострука: унапредила би се национална економија, побољшао би се међународни положај Србије и заштитила би се животна сре­дина, чиме би се унапредила и национална безбедност.