Бобан Стојановић

Систем локалне самоуправе у Србији је монотипан, односно једностепен, а локална самоуправа се остварује кроз општине, градове и град Београд. Ипак, градови статутом могу оснивати градске општине. Град Београд има 17 градских општина. Оне нису јединице локалне самоуправе, међутим имају елементе локал­не самоуправе. Град Београд је извршио децентрализацију, како послова тако и одлучивања, с обзиром да градске општине имају своје институције које се конституишу након демократских избора на територији градске општине. Хипотеза рада јесте да децентрализација одлучивања не остварује своју функцију. Она претпоставља одређене принципе као што су већа партиципација грађана и учествовање у доношењу одлука, јавну расправу, информисаност грађана и кон­тролу, политичку представљеност и снажну везу између изабраних представника и грађана, али и изборну партиципативност засновану на мотивима општин ских изборних тема и изборних кандидата. Методолошки, испитивање хипотезе смо вршили емпиријским истраживањем путем упитника са 26 питања који је попунило 739 грађана са територије Београда. Резултате које смо добили у истраживању довели смо у везу са принципима децентрализације одлучивања. Упитник је био тако конципиран да нам што верније покаже демократске навике грађана који би могли да потврде или оповргну постављену хипотезу. Резултати су недвосмислено потврдили хипотезу да децентрализација одлучивања на нивоу градских општина не остварује своју функцију.

окалне власти су свакодневно укључене у животе свих грађана. Неопходно је да локална демократија функционише, да постоји веза између грађана и локалних представника, као и да грађани партиципирају у доношењу одлука. Грађани у Београду већински не препознају функционере који доносе одлуке у њихово име. Истраживање социјалних профила политичких функционера у градским општинама и граду Београду је спроведено у периоду од марта до августа 2015. године. Индикатори који су коришћени за анализу социјалних профила су: година рођења, род, степен образовања и занимање. Истраживање је обухватило 10 од 17 градских општина и град Београд као јединицу локалне самоуправе. Резултати истраживања указују на неколико проблема. Пре свега и даље недовољан број жена на позицијама на којима се доносе одлуке. Од позиција водећих функционерских места тек једно место (од 22) заузима жена. Просечна старост политичких функционера износи 45,1 годину, али доста варира од градске општине до градске општине. Од укупног броја политичких функционера (173) за које смо добили информацију о степену образовања, 109 функционера је завршило факултет и има високо образовање (63%). Средњу школу је завршило 40 функционера (23,1%), док међу политичким функционерима има тек три доктора наука (1,73%). Када се ради о занимањима међу политичким функционерима највише има дипл. инжењера, дипл. економиста, дипл. правника и дипл. менаџера.

Рад представља наставак претходног истраживања на тему економског гласања у Србији. У раду испитујемо мотиве изборне одлуке бирача када гласају на изборима. Односно, питамо се да ли бирачи у Србији, Хрватској и Црној Гори економски гласају? Економско гласање претпоставља да бирачи доносе одлуке на основу резултата економских политика. У раду користимо пет показатеља на основу којих меримо резултате економских политика. У Хрватској и Црној Гори истражујемо претходна три изборна циклуса, док у Србији истражујемо последњи изборни циклус што представља наставак претходног истраживања. Након анализе економских показатеља и резултата избора долазимо до закључка да бирачи у Хрватској и Црној Гори гласају економски, за разлику од бирача у Србији.

У дескриптивном делу рада се уводи у основне појмове попут локалне демократије, локалне самоуправе, супсидијарности и децентрализације. Након тога креирамо три индикатора уз помоћ којих можемо да тестирамо да ли у одређеној земљи постоји локална демократија и како она функционише. Индикатори су: мрежа нивоа локалне власти, финансијска аутономија јединица локалне самоуправе и финансијска равноправност, и дефинитивност локалних избора. Након представљања индикатора тестирамо ове индикаторе на студији случаја Србије и кроз анализу стања закључујемо да локална демократија не функционише. Затим испитујемо узроке проблема који постоје везано за сва три индикатора. Узроци су институционалне природе. У правилима и процедурама (законима) које доноси републичка власт. Као институционалну препреку развоју локалне демократије проналазимо и Устав Републике Србије. Уместо закључка препоручујемо какве институционалне промене су неопходне да би локална демократија почела да функционише у Србији јер различите институције дају различите политичке исходе.

Председнички иѕбори у Србији су одржани 02. априла. Политички систем Србије јесте полупредседнички систем у ком председник Републике има минималне надлежности и малу уставну политичку моћ. Међутим оно што дефинише стварну моћ и утицај председника Републике јесте питање да ли је председник истовремено и лидер странке која има већину у парламенту. Србија је прошла различите форме полупредседничког система у претходним изборним периодима (померање ка президенцијализму, ка парламентаризму, кохабитација). Поред тада актуелног премијера Александра Вучића, десет кандидата је још учествовало на председничким иѕборима. Александар Вучић је победио у првом кругу избора са освојених 55,08% гласова. Наредни кандидат је освојио 16,36% гласова. Као последица изборних резултата десиће се ново померање политичког система Србије ка президенцијализму.