Изабери језик:

Bálint Pásztor (Балинт Пастор)

периодика

НОВА ИЗБОРНА РЕГУЛАТИВА И ПРИНЦИП РЕПРЕЗЕНТАТИВНОСТИ: ЗАКОН О ИЗБОРУ НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА И ЗАКОН О ЛОКАЛНИМ ИЗБОРИМА

Предмет рада је анализа законодавног оквира којим се након две деценије значајно мењају изборна регулатива и принципи легитимног конституисања власти на републичком и локалном нивоу. Правно-политиколошком анализом нових решења утврђених у Закону о избору народних посланика и Закону о локалним изборима, у својеврсном политичком интермецу непосредно по доношењу а пре примене на првим наредним изборима, указаћемо на потенцијалне исходе који се могу очекивати превођењем идеала правне норме у стварност конкретног бирачког места. У Дванаестом сазиву Народне скупштине иницирана су, са становишта демократске и институционалне консолидације два круцијална правно-политичка процеса: референдумским изајшњавањем грађана потврђен је Акт о промени Устава у делу о правосуђу, а два паралелна међупартијска дијалога вођена под покровитељством Народне скупштине окончана су усвајањем докумената из којих су произашле промене важећег изборног модела. Циљ анализе је идентификовање утицаја нове регулативе на до сада искристалисану изборну праксу, са фокусом на решења за која очекујемо да ће унапредити принцип репрезентативности а посебно политичке репрезентације националних мањина. У раду се не бавимо комплетним сетом закона од значаја за спровођење избора, нпр. о финансирњу политичких активности, спечавању корупције, избору председника Републике Србије, већ се фокусирамо на кључне новине у избору колективних представничких органа. Промене правне регулативе којом се гласови грађана претварају у посланичка и одборничка места ћемо контекстуализирати у дводеценијској перспективи, користећи различите истраживачке методе: историјски и упоредни метод, као и егзегетички, у смислу тумачења различитих правних извора, с тим да је посебна пажња посвећена анализи, коментарима и тумачењима одређених уставних, законских и подзаконских аката. Додатна вредност анализе произилази и из чињенице да методолошка сазнања тумачимо са позиције непосредног учесника у процесима израде, усвајања и имплементације прописа, у претходних 15 година.

периодика

ПОСЛАНИЧКО ПИТАЊЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ПОЛИТИЧКЕ ОДГОВОРНОСТИ ВЛАДЕ У ПАРЛАМЕНТАРНОМ СИСТЕМУ

Предмет анализе је класични инструмент контроле рада владе на пленарним седницама парламента: посланичко питање. Анализирани су историјат, основна обележја, правна природа и облици посланичког питања у парламентарном систему као и сличности и разлике у (пре свега пословничкој) регулативи различитих држава. Резултат рада су формулисани предлози за практичну политику који за циљ имају унапређење делотворности посланичког питања као инструмента ефикасне контроле рада владе и посебно, утицаја на развијање културе дијалога и јачање политичке одговорности. Представљајући различите правно-политичке приступе у процедуралном дизајнирању овог инструмента контроле у разним европским државама, посебна пажња је посвећена парламентарној пракси Народне скупштине Републике Србије. На темељу анализе конкретних случајева формулисани су и предлози унапређења пословничких решења, а у циљу остваривања ефикасне и делотворне контролне функције Народне скупштине. Будући да је посланичко питање комплексни механизам који се може разумети, у ширем контексту, анализом европске политичке и уставне историје, да се доследном применом овог института унапређује и јача политичка одговорност као једна од темељних вредности парламентарног система државне власти, у раду су коришћени различити методолошки приступи: историјски и упоредни метод, као и егзегетички, у смислу тумачења различитих правних извора, с тим да је посебна пажња посвећена анализи, коментарима и тумачењима одређених уставних, законских и подзаконских, посебно пословничких решења правног поретка Републике Србије, али и анализи примера из наше и стране парламентарне праксе.

периодика

ИЗАЗОВИ ОСТВАРИВАЊА ЕФИКАСНЕ И ДЕЛОТВОРНЕ НАДЗОРНЕ ФУНКЦИЈЕ ПАРЛАМЕНТА СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ИНТЕРПЕЛАЦИЈУ

Предмет рада је анализа правно-политичких и институционалних претпоставки превођења института интерпелације из садржине уставних и пословничких одредби у ефикасан и делотворан механизам надзора рада владе. Анализа могућности остваривања делотворне парламентарне контроле, могућности усидрених у реалност скупштинског живота има за циљ да учини „животним” институт интерпелације. Да би се разумела нужност трансформације интерпелације из правног идеала у практично-политички механизам парламентарне контроле анализирани су, у историјско-компаративном контексту: настанак и обележја надзорне функције парламента, јер не може се говорити о парламентарном систему државне власти без контролне функције коју превасходно разумемо као манифестацију представничке улоге парламента; презентована су различита теоријска виђења класификације надлежности парламента; разматрана је слобода говора као претпоставка остваривања надзорне улоге парламента као и суштински елементи интерпелације: правна природа, услови и последице подношења. У Србији, интерпелација иако materia constitutionis, није заживела као делотворни контролни механизам рада владе, те смо посебну пажњу посветили формулисању предлога како унапредити интерпелацију и генерално, контролну улогу Народне скупштине. У раду су коришћени различити методолошки приступи: историјски и упоредни метод, као и егзегетички, у смислу тумачења различитих правних извора, с тим да је посебна пажња посвећена анализи, коментарима и тумачењима одређених уставних, законских и подзаконских, посебно пословничких решења правног поретка Републике Србије, али и анализи примера из наше и стране парламентарне праксе.

периодика

АМАНДИРАЊЕ ПРЕДЛОГА ЗАКОНА – УПОТРЕБА ИЛИ ЗЛОУПОТРЕБА?

Циљ рада је представљање изворног смисла амандмана, као и модификација сврхе подношења овог процесног инструмента парламентарног права. Амандман је предлог за измену и допуну предлога закона. Представља део ширег корпуса, права на законодавну иницијативу али се увек односи на текст предлога закона који је на дневном реду парламента или се налази у скупштинској процедури. Анализирали смо да ли је подношење амандмана делотворно и легитимно средство вршења законодавне и представничке улоге од стране парламента и његових чланова, у данашњим условима апсолутне доминације егзекутиве и кључне улоге политичких странака. Представили смо због чега их подносе посланици опозиције, а због чега чланови легислативе из редова владајуће већине. Анализирајући праксу из последњих шест месеци у раду Народне скупштине Републике Србије покушали смо дати одговор на питање да ли је још увек одржив став према којем се подношењем амандмана служе првенствено опозициони и независни посланици. Иако би се нова пракса, успостављена од стране владајуће већине у нашем парламенту, могла подвести под појам опструкције, ми је сматрамо инвентивним, легитимним средством политичке борбе која се одвија на легалан начин у складу са важећим Пословником који је донела једна друга владајућа већина.

ç