Ана Јовашевић

Приказ књиге: Маргарет Џ. Визомирски, Синтија П. Шнајдер, Kултурна дипломатија, Београд, Балканкулт, 2006. године, 118 стр.

Приказ књиге: Бранимир Стојковић, Европски културни идентитет, Београд, Службени гласник, 2008, стр. 181.

Приказ књиге: Игор Јанев, Светска организација за интелектуалну својину, Институт за политичке студије, Београд, 2009, стр. 306.

Предмет овог рада је представљање и анализа спољне културне политике СР Немачке на крају 20. века кроз анализу карактеристика њене културне поли­тике према различитим државама, а посебно места, улоге и значаја које поједине институције, као главни посленици немачке културе, имају у остваривању циљева ове политике и изградњи, унапређењу и побољшању међусобних културних односа и сарадње других држава и Немачке. У овом раду биће говора о појму спољне културне политике и њеним општим одликама, спољној културној политици СР Немачке, историјату, главним карактеристикама и циљевима те политике. Анализирана је улога појединих носилаца немачке културе у иностранству, као посредничке институције Савезног министарства спољних послова Савезне Републике Немачке које је задужено за осмишљавање и спровођење спољне политике. Кроз опис и анализу активности ових организација добија се јаснија слика какву званичну државну спољну културну политику Немачка води према појединим државама и које су њене особености. Анализом немачке спољне културне политике и активности појединих институција као њеног посредника уочене су карактеристике и одлике спољне немачке културне политике уопште, као и опште смернице којим се та културна политика води. Размотрено је на који начин је отворен простор за активније деловање и искоришћавање постојећих потенцијала. Уједно, овај рад представља и основу за деловање културних радника и могућност за проширење културне сарадње и размене између Немачке и других држава.

У раду се са разних аспеката анализирају основне карактеристике и правци деловања спољне културне политике СР Немачке према Србији, те место, улога и значај који поједине културне институције, јавног и ‘’нејавног’’ сектора имају у остваривању циљева ове политике у циљу изградње, унапређења и побољшања међусобних културних, па тиме и политичких и економских односа и сарадње Србије и Немачке. У овом раду биће говора о појму, елементима, правцима деловања и карактеристикама спољне културне политике и организацијама које учествују у њеном спровођењу. Посебно је анализирана улога појединих носилаца немачке културе у иностранству, као посредничке институције Савезног министарства спољних послова СР Немачке које је задужено за осмишљавање и спровођење спољне политике.

У раду се са разних аспеката анализирају основне карактеристике и правци деловања спољне културне политике СР Немачке према Србији, те место, улога и значај који поједине културне институције, јавног и ‘’нејавног’’ сектора имају у остваривању циљева ове политике у циљу изградње, унапређења и побољшања међусобних културних, па тиме и политичких и економских односа и сарадње Србије и Немачке. У овом раду биће говора о појму, елементима, правцима деловања и карактеристикама спољне културне политике и организацијама које је спроводе, међу којима је посебно истиче улога Гете института. Посебно је анализирана улога појединих носилаца немачке културе у иностранству, као посредничке институције Савезног министарства спољних послова СР Немачке које је задужено за осмишљавање и спровођење спољне политике.

У току 2010. године Народна скупштина Републике Србије је ратификовала Конвенцију ОУН о очувању нематеријалног културног наслеђа из 2003. године. При томе су дефинисани појам, садржина, карактеристике и улога нематеријалног културног наслеђа, начин, поступак и услови његовог очувања, као и систем и органи заштите. На тај начин је постављена обавеза за наше државне органе да доношењем одговарајућих законских прописа што пре инплементирају међународне стандарде у овој области у правни и друштвени систем Републике Србије. У раду се говори о значају ове Конвенције, о њеним појединим решењима, као и о систему међународноправне и унутрашњоправне заштите нематеријалног културног наслеђа.

У току 2009. године Народна скупштина Републике Србије је ратификовала Конвенцију ОУН о заштити и унапређењу разноликости културних израза из 2005. године. При томе су дефинисани појам, садржина, карактеристике и улога културне разноликости, културних садржаја, односно културних израза, као и начела, мере и поступак примене културне политике сваке поједине државе, те основи међународне сарадње у заштити, очувању, обезбеђењу и промоцији разноликости културних израза. На тај начин је постављена обавеза за наше државне органе да доношењем одговарајућих законских прописа што пре инплементирају међународне стандарде у овој области у правни и друштвени систем Републике Србије. У раду се говори о значају ове Конвенције, о њеним појединим решењима, као и о систему међународноправне и унутрашњоправне заштите разноликости културних из­раза и мултикултуралности.

У току 2010. године Народна скупштина Републике Србије је ратификовала два значајна међународна до­кумента о заштити културног наслеђа: 1) Конвенцију ОУН о очувању нематеријалног културног наслеђа из 2003. године и 2) Оквирну конвенцију Савета Европе о вредности културног наслеђа за друштво из 2005. године. При томе су дефинисани појам, садржина, карактеристике и улога културног наслеђа уопште, начин, поступак и услови његовог очувања, као и си­стем и органи заштите. На тај начин је постављена обавеза за наше државне органе да доношењем одговарајућих законских прописа што пре инплементирају међународне стандарде у овој области у правни и друштвени систем Републике Србије. Ураду се говори о значају ове две конвенције, о њиховим појединим решењима, као и о систему међународноправне (универзалне и европске) и унутрашњоправне заштите културног наслеђа.

У току 2009. године Народна скупштина Републике Србије је ратификовала Конвенцију ОУН о заштити и унапређењу разноликости културних израза из 2005. године. При томе су дефинисани појам, садржина, карактеристике и улога културне разноликости, културних садржаја, односно културних израза, као и начела, мере и поступак примене културне политике сваке поједине државе, те основи међународне сарадње у заштити, очувању, обезбеђењу и промоцији разноликости културних израза. На тај начин је постављена обавеза за наше државне органе да доношењем одговарајућих законских прописа што пре имплементирају међународне стандарде у овој области у правни и друштвени систем Републике Србије. У раду се говори о значају ове Конвенције, о њеним појединим решењима, као и о систему међународноправне и унутрашњоправне заштите разноликости културних из­раза и мултикултуралности.

Предмет овог рада је представљање спољне културне политике СР Немачке и организација које су њени носиоци према Србији кроз анализу карактеристика њене културне политике према различитим државама, а посебно места, улоге и значаја које поједине институције, као главни посленици немачке културе, имају у остваривању циљева ове политике и изградњи, унапређењу и побољшању међусобних културних односа и сарадње Србије и Немачке. У овом раду биће говора о појму, циљевима и карактеристикама и реализацији спољне културне политике СР Немачке уопште, и у односу на Србију. Анализирана је улога појединих организација као носилаца немачке културе у иностранству. Кроз опис и анализу активности ових организација добија се јаснија слика какву званичну државну спољну културну политику Немачка води према Србији и које су њене особености.

Крајем маја месеца 2009. године у Рејкјавику (Исланд) је одржана прва конференција министара надлежних за медије и нове комуникационе услуге у земљама чланицама Савета Европе. Овом приликом је усвојена политичка декларација, као и неколико резолуција МЦМ(2009)011. На овај су начин постављени темељи систем европских стандарда за нову улогу медија на почетку трећег миленијума. Овако постављени стандарди обавезују све земље чланице Савета Евро­пе (па тиме и Републику Србију). У њиховој се основи налазе захтеви прихваћени у Белој књизи о интеркултурном дијалогу Савета Европе (која је усвојена маја 2008. године у Стразбуру). Ова Књига представља још један допринос промовисању интеркултурног дијалога који доприноси суштинском циљу најмасовније регионалне организације Савета Европе, а то су заштита и промовисање људских права, демократије и владавине права. Овај концепт промовисања свести, разумевања, помирења и толеранције, као и спречавање конфликата било које врсте и постизање чврсте интеграције и кохезије у сваком друштву је, заправо, успостављен на трећем самиту шефова држава или влада земаља чланица Савета Европе из 2005. године. Овако постављени циљеви су потврђени исте године у Фаро декларацији о стратегији Савета Европе за интеркултурни дијалог коју су усвојили министри за културу појединих земаља. Као и традиционални медији, нови пружаоци услуга масовних комуникација налик медијима (електронски медији и други облици компјутерских и интернет технологија) требало би да теже ка унапређењу и поштовању основних људских и друштвених вредности. Нови начини креирања садржаја и изражавања и тражења и ширења информација у домену масовних комуникација појачавају, али могу да представљају и изазов основним правима и слободама. Постојећи медијски стандарди који су би­ли развијени за традиционалне облике масовних комуникација могу да важе и за нове услуге и за пружаоце нових медијских услуга (права, дужности и одговорности). На бази ових европских стандарда су недавно донета три медијска закона у Републици Србији.

Приказ књиге: Невенко Мисита, Европска унија - оснивање и развој, Ревицон, Сарајево, 2010, стр. 396.