Александар Новаковић

У овом раду преиспитује се заснованост тезе групе аутора о неолибералном карактеру српске транзиције, помоћу анализе која се одвија на два нивоа: нивоу идеолошке оријентације реформатора, и нивоу остварених и емпиријски проверљивих „неолибералних“ мера. У случају првог, документује се изостанак програмског неолиберализма политичких актера задужених за реформу земље од 2000. године. У случају другог, анализом имплементације четири кључна параметра неолибералне стратегије у току транзиције (редукција социјалне државе, демонтажа гломазне администрације, повлачење државе из економије уз дерегулацију тржишта и брзог и ороченог процеса приватизације) показује се да ова теза нема емпиријску поткрепљеност. На основу ових разлога изводи се закључак да се ова теза мора одбацити.

My task here is to present something as a brief historical recapitulation and reminder of the project of socialism as well as the main ideas that are standing in background of this, for a great number of people, very attractive ide­ology. On an example from the work of Murray Rothbard but within another context and with the help of theoretical apparatus built in philosophy of Immanuel Kant, this ar­ticle is rendering thesis that there are no good ideas that are not functioning in practice due to the valid definition of “good idea” which says that something like that is not possible. At the end of the article, I will hopely show why there are no good ideas that are not working thanks to socialism, and why socialism is in an essential way pre­modern theory.

Овај рад се бави Андерсоновим одређењем нације као „замишљене“ заједнице. Проблематизује се однос појмова замишљања и измишљања и указује на теоријску и практичну плодност приказаног одређења али и упућује намогуће приговоре оваквој концепцији „нације“. Андерсонова дефиниција не само да представља отклон од марксистичке перцепције овог феномена (па самим тим и становишта овог аутора), већ не даје право ни националистичком глорификовању национа­лизма. У питању је пре свега методолошки концепт који нам може бити од помоћи у анализи текућих друштвених дешавања и допринети нашем разумевању комплексности самог проблема, његових добрих и лоших страна. Овакав приступ проблематици национализма нарочито може бити користан у разматрању процеса кроз које пролазе источноевропске земље у транзицији.

Приказ књиге: Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић, Теоретичари либерализма, Службени гласник, Београд 2007. стр. 295.

Овај рад се бави анализом основних транзиционих фа­за у Србији након октобарских промена од 2000. године. Имајући у виду богато транзиционо искуство посткомунистичких земаља, истакнута је негативна оцена досадашњег транзиционог развоја који је окарактерисан као „посебан случај“ неуспешних и недовршених реформи. Након почетних позитивних корака реформских политика, трансформација земље је заустављена уласком у „транзициони еквилибријум“ стање залеђених и пролонгираних промена који највише одговара првобитним транзиционим добитницима, утицајним групама и појединцима из поли­тике. Анализом преломних тачака недавне политич­ке прошлости која је довела до поразних резултата аутори констатују да се основни проблем блокиране транзиције састоји у чврстој симбиози политике и економије на свим нивоима друштвеног живота. Овакво стање је опасно, јер дугорочно може угрозити крхки напредак остварен у сфери политичких слобода и изградњи демократије у Србији. Стога се основни кидању ове везе и окретању ка истинским транзиционим императивима. Ти императиви подразумевају неодложно извршавање читавог сета транзиционих мера: економску либерализацију, довршетак приватизације уз претходну денационализацију и реституцију, смањивање државне администрације и изградњу институција владавине права.

Приказ књиге: Херфрид Минклер, Империје - логика владања светом: од стaрог Рима до Сједињених Држава, Албатрос плус/ Службени гласник, Београд, 2009. стр. 260.

Постоји општа сагласност да је један сегмент транзиције спроведен у задовољавајућој мери: реч је о преласку из политички ауторитарног режима у демократски поредак. Данас у Србији функционише релативно стабилна демократија с редовним, фер и слободним изборима. Ипак, реформе у политичком сегменту нису праћене реформама у економији, те је наслеђени економски систем из времена социали­зма у најзначајнијим сегментима остао непромењен. Штавише, усвајање “европских стандарда” често је покриће за све већу регулацију привреде, а озбиљна дерегулација се и не предвиђа. Процес приватизација без дерегулације води приватизации монопола тајкунизацији, што се неретко користи у циљу дисквалифи­каций институција слободног тржишта и приватног власништва. Процес реституције и денационализације одузете имовине није спроведен и стално се одлаже. Штавише, и сам концепт наговештене денационализације је неправедан. Уместо да се државна бирократија смањује, она је са сваком новом владом све већа, а јавна потрошња расте. Све то указује да привредни систем у Србији није реформисан и да не може носити епитет тржишног. Уместо тржишне демократије, Србија се данас, десет година од почетка транзиције, и даље може описати као земља демократског социјализма.

Осврт на књигу: Acemoglu, D., & Robinson, J. (2012). Why Nations Fail - The Origins of Power, Prosperity and Poverty. New York: Crown Publishers. p. 544.

У третирању питања односа национализма и транзиције у овом раду се полази од Андерсоновог (Б. Андерсон) одређења које у методолошком смислу омогућава вредносно неутралан приступ феномену национализма, како често није случај у стручној литера-тури. То је методолошки смислено и корисно решење јер се избе-гава осуђивање/похвала овог феномена или његових појединачних манифестација, већ се упућивањем на посебне политичке праксе и случаје документују његови позитивни/негативни ефекти. Даље, кроз анализу питања национализма у најновијим процесима глоба-лизованог света, Европске Уније и Србије даје се одговор на степен (ин)компатибилности ових феномена, а посебно се образлаже слу-чај српске транзиције и статуса национализма у српској политици указујући на крупне препреке у њиховом усаглашавању/помирењу.

Осврт на књигу: Charles Fried, Modern Liberty - and the Li­mits of Government, W.W. Norton & Company New York, London, 2007.

Проучавање односа либерализма и демократије представља сталну преокупацију савремене политичке теорије. У овом раду се том проблему приступа на два начина: анализом историјске компоненте односа либерализма и демократије, као и испитивањем нормативних основа обеју теориja. Циљ оваквог приступа је да се покаже да либерализам и демократија не само да не представљају комплементарне појмове, већ да су у питању међусобно инкомпатибилни концепти, те да њихов међусобни однос може резултовати највише оним што се може оквалификовати као однос кохабитације. У том смислу у раду се посебно проблематизује теза Виктора Ванберга по којој су либерализам и демократија компле­ментарии појмови, имајући у виду нормативни план, да полазе од исте вредносне премисе (суверентитет индивидуе), као и од истог модалитета односа (однос добровољне сарадње) учесника хипотетичког друштвеног уговора. У раду се показује да је Ванбергова теза производ погрешног позиционирања теорија либерализма и демократије, а онда и погрешног поистовећивања методолошког нивоа са вредносним, као и превише уског схватања појма „добровољна сарадња“. Тако се не само потврђује погрешност Ванбергове тезе, већ се показује да су, генерално гледано, либерализам и демократија два непомирљива света и две потпуно различите политичке идеологије.

Овај рад бави се начелним проблематизовањем тренутне позиције мултикултурализма као политичке и филозофске теорије. Наиме, кроз преиспитивање трију фаза дебате кроз које је прошао мултикултурализам, по виђењу једног од његових најеминентнијих заговорника, Вила Кимлике, у раду се показује да је прелаз из прве, чисто комунитарно оријентисане фазе мултикултурализма у другу, либерално оријентисану фазу, теоријски неоправдан и незаснован, те да стога и тренутна преокупација мултикултурализма исказана кроз “трећу” фазу није по себи саморазумљива. Преиспитивање Кимликиног легитимизовања позиције мултикултурализма одвија се кроз неколико корака. У првом кораку се доказује да мултикулту­рализам у својој намери да се интегрише са елементима либералне теорије неминовно врши недозвољену редукцију и осиромашење појма индивидуалних права и слобода, како су оне конципиране у традицији класичног либерализма. У другом кораку, показује се да такав поступак и таква стратегија нису карактеристични само за мултикултурализам, већ и за читав скуп политичких теорија које полазе од парадгиме и вредносног склопа “државе благостања”. На тај начин, проблематизују се основни појмови ових теорија (“политика редистрибуције”, “групна права”, “позитивна дискриминација”, “позитивна слобода”, “политика признања”) да би се указало на њихово антилиберално значење и, повратно, да и мултикултурализам не заслужује епитет “либералне теорије”. Крајњи закључак је да се мултикултурализам тешко може одбранити од оптужбе за колективизам.

У овом раду покушали смо да, полазећи од увида у сложеност проблема идентитета и културе, као и њихових релација, кроз дескрипцију мултикултуралистичког приступа истим, поставимо питања везана за значењске редукције којима је појам идентитета изложен у дискурсу мултикултурализма. С тим циљем у уводном делу рада понуђен је кратак осврт на најрелевантнија схватања идентитета, како личног тако и социјалног, односно указано је на кључне социјалнопсихолошке механизме којима се он гради, као и на разлике између ранијих и савременијих приступа у његовом разумевању. Након тога, дат је приказ основних полазишта мулти­културализма са фокусом на концепту јавног признања мањинских идентитета, односно њихове заштите посебним правним статусом, увођењем „групно диференцираних права“. Циљ овог приказа био је да се покаже колико је „танка“ мултикултуралистичка аргументација за увођење категорије колективних идентитетских права и колико она не може да искорачи из политичког оквира. Разматрање проблема социјалне конструисаности идентитета, његове вели­ке условљености, како владајућим стереотипима у датом друштву, тако и доминантним дискурсима који фигурирају у јавној сфери, односно дискурсима којима појединац располаже унутар своје културе, требало је да покаже колико је „политика признања“ као при­ступ идентитету проблематична са становишта стварног разумевања комплексности његове природе и сложености процеса који му стоје у основи. Бављење проблемом јавне сфере требало је да укаже на комплексност социјалног/комуникацијског контекста унутар кога се одвијају процеси социјалног представљања идентитета и афирмисања култура. Из савремене теоријске дебате које је теорија јавне сфере Јиргена Хабермаса покренула у научним круговима, издвојени су они аргументи критике Хабермасовог концеп­та који указују на кључне промене у разумевању јавне сфере. Ова померања у схватању у великој мери оцртавају линију мултикултуралистичког хоризонта, у коме јавну сферу сагледавамо као про­стор отворености за различите „гласове“, идентитете, интересе, културе, и као сферу сталних промена које доносе комуникативне праксе, како у односу снага међу владајућим и конкурентским дис­курсима, тако и у смислу идентитета који се у њој промовишу и трансформишу.

Полазећи од темељне важности коју јавност има за функционисање демократије и нормативних претпоставки које се везују за њено функционисање, у овом раду настојали смо да истражимо релације медијског посредовања друштвене/политичке стварности и процеса конституисања јавности/јавног мњења. Пропитивање ове релације предузето је с циљем указивања на сложеност самог феномена медијације с једне стране, и специфичну врсту утицаја коју он има на процесе формирања јавног мњења о неком питању од општег значаја, с друге стране. Смисао предузетог истраживања састоји у настојању да се покаже каква поједностављења садрже априористички постављене тезе о медијским манипулацијама као врсти персуазивне медијске комуникације која публику трансформише у масу подложну њеним утицајима. Теоријски увод имао је за циљ да у кратким цртама прикаже принципе функционисања јавности у демократском друштву, односно да уведе основне теоријске појмове, објашњавајући њихову употребу. Тако се у овом раду пошло од дискурзивног концепта јавности који је одређује као дискурзивну/медијску публику која (рационално) резонује о питањима од општег значаја, и од одређења јавне сфере као институционалних, концептуалних, духовних и медијских услова за функционисање овако схваћене јавности; односно као комуникацијског комплекса који подразумева и јавну артикулацију, каталог идеја, когнитивне матрице, и мрежу медијских комуникација; као дисконтинуираног, хетерогеног и многоструког јавног простора само привремено и апстрактно обједињеног својеврсном сталношћу одношења унутар динамике јавних односа. Појам медијске јавне расправе фигурира у овом разматрању као контекст парадигматичан за сам процес медијске комуникације и као примарни кон­текст информисања грађана о друштвеној/политичкој стварности и њеним релевантним проблемима; као контекст на основу којег се изграђује мњење о актуелним, општерелевантним питањима друштвене стварности. У раду је потом изложена контроверза везана за питање да ли се публика масовних медија може једнозначно сводити на масу подложну манипулацијама, односно дата је теоријска аргументација зашто је то неприхватљиво. Посебан фокус аргументације био је на теоријским поставкама Винсента Прајса који је својим истраживањем повезао разматрање индивидуалне когниције у контексту динамике друштвене групе и процеса социјалног структурирања медијске публике у јавност, посредством друштве­не комуникације, односно праћења медијских расправа о питањима од општег значаја. Циљ овог теоријског приказа био је развијање тезе да се посредством учешћа у јавној медијској расправи „маса“ гледалаца трансформише, односно структурира у јавност. Опсервирање комплексности самог процеса медијског посредовања друштвене стварности, као и савремених медијских услова, сагледаних као важни чиниоци процеса медијације имали су функцију аргументације тезе да су редукције медијске публике на масу неприхватљиве. Сигнификација стварности, односно процес медијске производње значења, опсервирана је као феномен кључан за разумевање медијског посредовања стварности, односно као својеврсни фон свих медијских манипулативних стратегија.

Осврт на књигу: Ludwig von Mises, Antikapitalistički mentalitet (prevod Borna Jalšenjak), Ma­te d.o.o., Zagreb, 2010.

У овом раду разматрамо питање слободе у друштвеном кон­тексту. Дакле, овде се нећемо бавити филозофским проблемом слободне воље, претпоставићемо заједно са Имануелом Кантом и готово свим либералним филозофима да је човек у основи слободно биће, а позабавићемо се слободом у друштву, слободом као друштвеним феноменом. Показаће се да о слободи, уколико нам је стало до њеног ваљаног и теоријски конзистентног одређења, не може мислити у категоријама колективитета (нације, класе, по­ла, итд.), али ни у категоријама индивидуалног субјекта, уколико је такво размишљање подстакнуто психолошким, уже филозофским, теолошким, или неким другим, од друштвеног контекста питања о слободи, различитим, мотивима и обзирима. Основна теза рада јесте та да се питање слободе може позиционирати само на индивидуалном плану и помоћу теоријско методолошког инструментарија природно правне теорије. Дакле, из угла хипотетичке ситуације природног стања. У том смислу се излаже гледиште о структуралном теоријском дефициту оних теоријских позиција и идеологије које третирају питање слободе на другачијим основама, али се истовремено указује и на контроверзност самог појма слободе, због које се он често погрешно разуме, јер се његово семантичко поље попуњава елементима који са самом слободом као социолошким појмом нису у суштинској вези.

За сваку постсоцијалистичку земљу, изван питања придруживања ЕУ, циљеви свеобухватне трансформације јасни су: од политичког ауторитаризма до политичког плурализма и демократије, од централно планске привреде до слободне, тржишне економије. Другим речима, од социјализма до капитализма. У овом раду, прво ће се понудити објашњење и дефиниција реформи и транзиције имајући у виду успешне транзиције земаља некадашњег социјалистичког лагера. Даље, изложиће се сажет приказ узрока не­успешности српске транзиције, да би се, на крају, описао садашњи тренутак у коме се налазе реформе стање познато из искуства неуспешних транзиција као фаза „транзиционог еквилибријума“. Неуспешну транзицију често прати и погрешна перцепција о реформама, па ће се стога у раду изнети теза о суштинској мањкавости и дефицитарности доминантних политичких перцепција о транзицији. На тај начин уједно ће се осветлити узроци политичке, идејне и друштвене конфузије у којој се Србија данас налази.

Једна од доминантних подела на српској политичкој сцени јесте она на „евроентузијасте“ и „евроскептике“. У овом раду се оправданост и смисленост овакве поделе начелно доводи у питање на основу разматрања појма евроскептицизама присутног у политичкој науци, и посебно на основу терминолошке и значењске класификације које су дали Копецки и Муд. У тексту се показује да се политички ставови према ЕУ и евроатланским интеграцијама не могу свести само на два значењска и терминолошка пола, већ да се они морају дефинисати помоћу додатних критеријума чијом применом тек постаје могуће да се изврши ваљана класификација позиционирања партија према ЕУ и евроатланским интеграцијама. Оваква упућивања отварају нове могућности за промишљање базичних поставки и идеологија на којима почива политички живот Србије и дају прилику да се објасни симптоматични изостанак по­литичке позиције прозападно мотивисаног евроскептицизма.

Осврт на књигу: Frank Karsten, Karel Beckman, Runaway Spending and a Tyrannical Government, Kin­dle Edition, 2012. p. 102.

Термин „неолиберализам“ не може се разумети без одређене „теорије неолиберализма“ која му стоји у основи. Под тиме се не мисли на теорије оних аутора који заступају идеје слободног тржишта, минималне државе и владавине права, већ на теорије аутора који користе реч „неолиберализам“ у сврху описивања политичке и економске стварности данашњег света. У овом раду се научни статус овако интерпретиране теорије неолиберализма преиспитује на два начина: демонстрирањем њеног противречног карактера (неусаглашеност теорије неолиберализма са емпиријском евиденцијом) и расветљавањем њеног основног мотива (извантеоријска идеолошка мотивације теорије неолиберализма). У том смислу се разматрају различите врсте теорија неолиберализма, објашњава њихова генеза и међусобне разлике. Коначно, на примеру неколико кључних детерминанти политичког и економског устројства савремене државе (величина модерне државе, опсег њених социјалних принадлежности, степен мешања државе у економију, улога међународних организација, као и карактер трансформација земаља некадашњег источног блока), показује се зашто теорији неолибера­лизма треба одрећи статус једне научне теорије.

Осврт на књигу: Renaissance for Reforms Стефана Фолстера и Ниме Санандаји (Föster, S., & Sanandaji, N. (2014). Renaissance for Reforms. London: IEA & Timbro. pp.120)

Овај рад представља увод у предстојећи пројекат истраживања развоја директне демократије у Србији. Први део истраживања подразумева теоријско одређивање концепта непосредне демократије. У другом делу, истраживање треба да истакне историјски аспект искуства институција непосредне демократије у последњих више од два века модерне српске историје. У трећем делу истраживања биће речи о најновијем, транзиционом искуству имплементације различитих облика директне демократије те ће значајни део истраживања бити усмерен и на нормативно-правну анализу ове проблематике. У четвртом, закључном делу истраживања, намера је да се на основу претходних разматрањаукаже на основни узрокниске партиципација становништва у свим сферама друштвеног живота. На тај начин створиће се претпоставке за промишљање другачијих форми и праваца организације друштва и то од владајућег обрасцацентрализованог и линеарног top-down преноса моћи и одлучивања ка децентрализованом и дисперзивномdown-to-the-top моделу учешћа грађана у политичком животу.