Изабери језик:
Тема броја

ПОЛИТИЧКИ АКТЕРИ, ЈАВНОСТ И ДЕМОКРАТСКА ТРАНСФОРМАЦИЈА

МЕДИЈСКА ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА: критика једног редукционистичког поимања релације медији – порука – јавност

Сажетак

Полазећи од темељне важности коју јавност има за функционисање демократије и нормативних претпоставки које се везују за њено функционисање, у овом раду настојали смо да истражимо релације медијског посредовања друштвене/политичке стварности и процеса конституисања јавности/јавног мњења. Пропитивање ове релације предузето је с циљем указивања на сложеност самог феномена медијације с једне стране, и специфичну врсту утицаја коју он има на процесе формирања јавног мњења о неком питању од општег значаја, с друге стране. Смисао предузетог истраживања састоји у настојању да се покаже каква поједностављења садрже априористички постављене тезе о медијским манипулацијама као врсти персуазивне медијске комуникације која публику трансформише у масу подложну њеним утицајима. Теоријски увод имао је за циљ да у кратким цртама прикаже принципе функционисања јавности у демократском друштву, односно да уведе основне теоријске појмове, објашњавајући њихову употребу. Тако се у овом раду пошло од дискурзивног концепта јавности који је одређује као дискурзивну/медијску публику која (рационално) резонује о питањима од општег значаја, и од одређења јавне сфере као институционалних, концептуалних, духовних и медијских услова за функционисање овако схваћене јавности; односно као комуникацијског комплекса који подразумева и јавну артикулацију, каталог идеја, когнитивне матрице, и мрежу медијских комуникација; као дисконтинуираног, хетерогеног и многоструког јавног простора само привремено и апстрактно обједињеног својеврсном сталношћу одношења унутар динамике јавних односа. Појам медијске јавне расправе фигурира у овом разматрању као контекст парадигматичан за сам процес медијске комуникације и као примарни кон­текст информисања грађана о друштвеној/политичкој стварности и њеним релевантним проблемима; као контекст на основу којег се изграђује мњење о актуелним, општерелевантним питањима друштвене стварности. У раду је потом изложена контроверза везана за питање да ли се публика масовних медија може једнозначно сводити на масу подложну манипулацијама, односно дата је теоријска аргументација зашто је то неприхватљиво. Посебан фокус аргументације био је на теоријским поставкама Винсента Прајса који је својим истраживањем повезао разматрање индивидуалне когниције у контексту динамике друштвене групе и процеса социјалног структурирања медијске публике у јавност, посредством друштве­не комуникације, односно праћења медијских расправа о питањима од општег значаја. Циљ овог теоријског приказа био је развијање тезе да се посредством учешћа у јавној медијској расправи „маса“ гледалаца трансформише, односно структурира у јавност. Опсервирање комплексности самог процеса медијског посредовања друштвене стварности, као и савремених медијских услова, сагледаних као важни чиниоци процеса медијације имали су функцију аргументације тезе да су редукције медијске публике на масу неприхватљиве. Сигнификација стварности, односно процес медијске производње значења, опсервирана је као феномен кључан за разумевање медијског посредовања стварности, односно као својеврсни фон свих медијских манипулативних стратегија.

кључне речи:

Референце

    1. Бал, Ф.,Моћ медија, Clio, Београд, 1997.
    2. Бер, В., Увод у социјални конструкционизам, Zepter Book World, Београд, 2001.
    3. Бригс, А., Колби, П., Увод у студије медија, Clio, Београд, 2005.
    4. Бригс, А., П. Берк, Друштвена историја медија, Clio, Београд, 2002.
    5. Васовић, М., „Јавно мњење и здраворазумско мишљење“, Социолошки преглед, 29-1, Београд,
    6. Васовић, М., „Пропагандне (убеђивачке) технике у служби манипулације јавним мнењем“, Етика јавне речи, ур. З. Вацић, ЦЛДС, 249-271, Београд, 2004.
    7. Влајки, Е., Игре друштвеног комуницирања, Младост, Београд, 1984.
    8. Ђорђевић, Т., Политичко јавно мнење, Удружење инжењера и техничара, Београд, 1989.
    9. Јевтовић, З., Јавно мнење и политика, Академија лепих уметности: Центар за савремену журналистику, Београд, 2003.
    10. Канингам, Ф., Теорије демократије, Филип Вишњић, Београд, 2003.
    11. Келнер, Д.,Медијска култура, Clio, Београд, 2004.
    12. Ле Бон, Г, Психологија гомиле, Алгоритам, Београд, 2005.
    13. Lippmann, W., Javno mnijenje, Naprijed, Zagreb, 1995.
    14. Милс, Р., Елита власти, Плато, Београд, 1998.
    15. Московиси, С., Доба гомиле 1, 2, Чигоја штампа, Београд, 1997.
    16. Миливојевић, С., „Јавност и идеолошки ефекти медија“, Реч, 10, стр. 151-­213, Београд, 2001.
    17. Миливојевић, С, „Идеолошки рад медија”, Нова српска политичка мисао, 8,1-4, стр. 233-251, Београд, 2001.
    18. Миливојевић Ц., „Етика јавне речи и Public relations“, Етика јавне речи, ур. З. Вацић, ЦЛДС, 135-153, Београд, 2004
    19. Павићевић, Ђ., “Критички појмовник цивилног друштва (I)”, Јавност, Група 484, Београд, 2003.
    20. Price, V, „On the Public Aspects of Opinion: Linking Levels of Analysis in Public Opinion Research“, Communication Research, 15, No. 6, 1988.
    21. Тадић, Љ., Оглед о јавности, Универзитетска ријеч, Никшић, 1987.
    22. Томић, З., Комуникација и јавност, Чигоја штампа, Београд, 2004.
    23. Томић, З., Комуникологија, Чигоја штампа, Београд, 2003.
    24. Фидлер, Р.,Mediamorphosis, Clio, Београд, 2004.
    25. Фуко, М., Треба бранити друштво, Нови Сад, Светови, 1998.
    26. Хабермас, Ј., Јавно мнење, Култура, Београд, 1969.
    27. Хабермас, Ј., “Рационалност и политика”, Српска политичка мисао, 1-4, Ин­ститут за политичке студије, Београд, 1996.
    28. Шушњић, Ђ., Рибари људских душа, Младост, Београд, 1976.
периодика Српска политичка мисао 1/2011 УДК: 316.776 115-138
ç