КА ДЕФИНИЦИЈИ ПОЛИТИЧКОГ БЕСЕДНИШТВА – АУТОРИТАРНО И ДЕМОКРАТСКО ПОЛИТИЧКО КОМУНИЦИРАЊЕ

Марко М. Ђорђевић

Сажетак

У овом раду истражује се политичко (делиберативно) беседништво, стављањем акцента на општа реторичка и стилска обележја новијег политичког беседништва у Србији од 1988. до 2003. Посматрајући га као једно од најзначајнијих комуникацијских средстава политичке борбе, средство за пласирање политичких идеја, али и политичке манипулације, приступили смо одређивању појма и функције политичког беседништва и расправљали о његовим жанровским специфичностима и модалитетима. На основу теоријског модела о постојању доминантних комуникацијских парадигми, ауторитарне, демократске и либералнодемократске, покушали смо да применом компаративног и аналитичко-синтетичког метода истражимо општа реторичка и стилска обележја новијег политичког беседништва у контексту историјско политичких околности и прилика у којима је настајало. У раду су разматрани и видови утицаја изговорене речи на аудиторијум и начин обликовања јавног мњења, непосредно, као и посредством медија масовног комуницирања. Нагласак је стављен на политичко беседништво као „вештину уверавања“.

Референце

1. Аристотел, (2000), Реторика, Плато, Београд.
2. Arnold, I. (2002), Stylistics of Modern English, Moscow.
3. Аврамовић С., Станојевић, О. (2002), Ars rhetotica – вештина беседништва, Службени лист СРЈ, Београд.
4. Аврамовић, С. (2008), Rhetorike techne – вештина беседништва и јавни наступ, Службени гласник, Београд.
5. Арент, Х. (1998), Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд.
6. Арент, Х. (1994), Истина и лаж у политици, Филип Вишњић, Београд.
7. Бретон, Ф. (2000), Изманипулисана реч, Клио, Београд.
8. Врег, Ф (1990), Демократично комуницирање, Марибор.
9. Ђорђевић, Т. (1989), Теорија информација, Београд.
10. Ђорђевић, Т. (1990), Увод у комуникологију, Београд.
11. Еко, У. (1973), Култура, информација, комуникација, Нолит, Београд.
12. Катнић-Бакаршић, М. (1999), Лингвистичка стилистика, Open Society Insti­tute, Budapest.
13. Кластр, П. (2002), „Археологија насиља: рат примитивних друштава“, у: Чедомир Чупић, Политичка антропологија, хрестоматија, Факултет политичких наука Универзитета, Београд.
14. Кон, Ж. (2001), Естетика комуникације, Клио, Београд.
15. Милетић, М., Радојковић, М., (2007), Комуницирање медији и друштво, Нови Сад.
16. Милић, Д. (2004), Политичка беседа модерне Србије, Београд.
17. Милић, Д. (2006), Српски политички говор модерног доба, Службени гласник, Београд.
18. Морен, Е. (1979), Дух времена, БИГЗ, Београд.
19. Нушић, Б. (2009), Реторика, Чигоја штампа, Београд.
20. Ostin, L. (1970), Quand dire, c’est faire, Editions du Seuil, Paris.
21. Петровић,С. (1995), Реторика, Савремена администрација, Београд.
22. Попер, Карл Р. (1993), Отворено друштво и његови непријатељи, БИГЗ, Београд.
23. Пуховски, Ж. (2005), „Политички плурализам без социјалног утемељења“, у: Зборник радова и избор из дискусије: Слаба друштва и невоље с плурализмом, Фондација Heinrich Boell, Загреб.
24. Славујевић, З. (2002), Политички маркетинг, ФПН, Чигоја.
25. Тадић, Љ. (1995), Реторика – Увод у вештину беседништва, Филип Вишњић и Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд.
26. Тошовић, Б. (2002), Функционални стилови, Београдска књига, Београд.
27. Тркуља, Ј. (2005), „Тегобна транзиција у Србији“, у: Зборник радова и избор из дискусије: Слаба друштва и невоље с плурализмом, Фондација Heinrich Boell, Загреб.
28. Трубецкој Н.С. (1939), (Trubetzkoy, Nikolai Sergeyevitsch), Grundzüge der Phonologie. Praha: Travaux du Cercle liguistique de Prague
29. Угарди, М. (M. Hougardy) (1966), Le parole en public, Bruxelles.
    
30. Чоловић, И. (2000), Бордел ратника, Библиотека 20. век: Круг, Београд.
31. Чупић Ч., (2002) Политичка антропологија: хрестоматија, Чигоја штампа, Београд.