ИНТЕГРИСАЊЕ У ШИРЕ ЕКОНОМСКЕ СТРУКТУРЕ И КАПАЦИТЕТ ДРЖАВЕ ЗА ЕКОНОМСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Др Игор Јанев

Сажетак

У овом раду је приказан правац економске теорије везан за процењивање ефеката од трговине, са посебним освртом на мерење капацитета државе за интегрисање у економску унију. Анализа започиње Смит-Рикардовим моделом компаратовних предности и завршава теоријом капацитета за придруживање унији који би био прихватљив за статистичку обраду код држава које могу да мере агрегатни национални профит земље. Као што је показано, већ теорија компаративних трошкова показује да трговинско повезивање представља сарадњу која се може сматрати претечом економског интегрисања као ближим и интегрисанијим видом те исте сарадње која је добила нову форму обједињеног тржишног простора. После претеча интегративних теорија код Смита, Рикарда и Мила, теорија сарадње се експандује кроз нове еко­номске елементе и релације. Њима се допуњује знање о економској сили и мотивима од значаја за приближавање држава. Николсон и Грахам указују на значај величине државне економије и територије за одрђивање економских предности и трошкова. По Николсо­ну односи размене тендираће унутрашњим односима размене веће државе. Схватању Николсона приклања се Бестебл и Маршал. Према Грахаму битни фактори за расподелу добити су: 1) географска димензија државе; 2) демографска димензија државе; и 3) економско трговинска димензија државе (тржиште, производња, доходак, и посебно доходак пер капита). Слабије развијене државе ће уз веће трошкове, према овом концепту, моћи да трансформишу своју економију него развијене државе. По Грахаму слабије развијене државе немају исте могућности ефикасније диверзификације и њихов развој зависи од преорјентације производње на извоз, а пост-трговински однос размене представља основни показатељ ефикасности. Хаберлер је повезао принцип опортуних трошкова и маргиналних трошкова. Маргинални трошкови су трошкови потребни за произвођење једног додатног (у односу на постојећи обсег производње) производа. Јединични прираст битнији је од просечног раста и он одређује цене роба и ефикасност. Даље, Охлин-Хекшеров модел упућује на закључак о потреби анализе предности и трговинских перформанси при разматрању капацитета за интеграције. Овде се компративне пред­ности редефинишу ефектима мобилности фактора, који тендирају ка изједначењу цена у некој економској заједници. Кејнсов модел везе инвестирања или трошења генерално указује на капацитет националног тржишта који је изражен кроз доходак. Код мерења интегративног капацитета било које економије која треба да се прикључи групи економских тржишта које функционишу као једно тржиште, доходак те националне економије одређује могућност потрошње такве привреде која уколико уђе у интегрциону целину повећава укупну висину потршње. По Махлупу повећање дохотка од промене извоза довешће (у зависности од маргиналне склоности увозу и маргиналне склоности штедње) до новог дохотка кроз циклусна понављања која ће смањивати нов принос до скоро нулте вредности. Умањење извоза, као и инвестиција дово­ди до супротног ефекта (више него пропорционалног) умањења националног дохотка. Капацитет за интегрисње неке привреде је, како овде закључујемо, посебно зависан од увозног капацитета земље која се интегрише, као и у односу на ову државу увозног капцитета групе држава које представљају царинску или економску унију. Увозни капацитет економске интеграције уније представљаће извозни капацитет државе која је предмет могућег прикључења оваквој заједници. На послетку, кроз разматрање осталих теорија дошло се до дефиниције економског капацитета која је била предмет нашег рада. Капацитет државе прикључењу је способност да нека држава промени висину њене профитне марже или њеног модификованог вида (P_i-ex-post -P_i-exante) / P_tot K_i при преласку у везано интегративно стање. Способност да се промени маржа при везвању (облика P_i / P_i-tot је капацитет државе за интегра­тивно стање обележен K_i. P_i-tot овде представља агрегатни национални профит државне економије.

Референце

1. W. Taussig, International Trade, New York, 1927
2. J. S. Nicholson, Principles of Political Economy, New York, 1897
3. C.F. Bastable, The Theory of International Trade, London, 1903
4. A. Marshall, Money, Credit and Comerce, London, 1923,
5. F. Graham, “Theory of International Values Re-examined”, The Qurterly Journal of Economics, 1923.
6. G. Haberler, The Theory of International Trade, New York, 1956
7. B. Ohlin, Interregional and International Trade, Cambridge, Harvard Univ. Press. 1933
8. M.J. Keynes, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kultura, Beo­grad, 1950.
9. F. Machlup, “International Liquidity and International Creation of Mon­ey”, Bilten BIS, br 178, 1961.
10. J. Kravis, “Availability and other Influenses on the Commodity Composi­tion of Trade”, Journal of Political Economy, vol. 64, 1956.
11. S. Linder, An Essay on Trade and Transformation, New York, 1961.
12. L. Detlef, Dynamische Theorie der Internationalen Arbeitstelung, Ein Be­itrag zur Theorie der weitwirtschaftlichen Entwicklung, Wirtschaftswis­senschaftliche Abhandlungen, Heft 25, Duncker Humbolt, Berlin 1967.
13. Myint, The classical theory of international trade and the underde­veloped countries, “Readings in International Economics”, George Allen and Unwin Ltd, London, 1968.
14. H.P. Gray, “Determinants of Aggregate Profit margin: Coment”, The Journal of finance, vol. XXXI, no 1., 1976.
15. R. Finkel, D Tuttle, „Determinants of Aggregate Profit Margins“, The Journal of finance, 1971