Тема броја

ПРОМИШЉАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ФЕНОМЕНА - ТЕОРИЈА И ПРАКСА

ИГРА УВЕРАВАЊА У ВЕЛИКИМ ГРУПАМА

Сажетак

У тексту истражујем примену теорије игара на политичке феномене у великим групама (више од два играча). Фокусирам се на проблем колективног делања у оквиру игре уверавања (assurance game). Након излагања општег облика са два играча, показујем како игра изгледа када у њој учествује више играча, са нагласком на тврдњу како игра може да помогне у разумевању ситуација у којима учешће једне особе у некој колективној радњи зависи од очекивања да ће у њој учествовати друге особе. Идентификујем четири кључна елемента за решење ове игре – пивот, тип учесника, животни оптимизам и врста колективних норми. Политички примери на којима показујем значај ових концепата су гласање у скупштини, учешће на грађанским протестима, изборно гласање за мале странке и приступање покрету отпора. Уочавамо да је за сваку игру доминантнији неки други фактор који доприноси успеху колективног делања и решењу игре.

кључне речи:

Референце

    • Akerlof, Robert, i Robert Šiler. 2010. Životni duh. Kako psihologija čoveka pokreće ekonomiju i zbog čega je to značajno za svetski kapitalizam. Beograd: Službeni glasnik.
    • Bovens, Luc. 2015. “The Tragedy of the Commons as a Voting Game”. In The Prisoner’s Dilemma, ed. Martin Petersen, 156‒176. Cambridge: Cambridge University Press.
    • Dixit, Avinas, Susan Skeath, and David H. Railey. 2015. Games of Strategy, 4th edition. New York and London: W. W. Norton & Company.
    • Elster, Jon. 2007. Explaining Social Behavior. Cambridge: Cambridge University Press.
    • Elster, Jon. 2014. Kako objasniti društveno ponašanje. Još matica i šrafova za društvene nauke. Beograd: Službeni glasnik.
    • Elster, Јon. 1989. The Cement of Society. A Study of Social Order. Cambridge: Cambridge University Press.
    • Fisher, Stephen L., 1973. “The Wasted Vote Thesis: West German Evidence”. Comparative Politics, Vol. 5, No. 2: 293‒299.
    • Frohlich, Norman, and Joe A. Oppenheimer. 1970. “I Get by with a Little Help from my Friends”. World Politics, No. 23: 104‒120.
    • Granovetter, Mark. 1978. “Threshold Models of Collective Behavior”. American Journal of Sociology, 83: 489‒515.
    • Hardin, Russel, 1982. Collective Action. Washington DC: RFF Press.
    • Kuzmanović, Marija. 2017. Teorija igara. Beograd: Fakultet organizacionih nauka.
    • Marwall, Gerald, and Pamela Oliver. 1993. Critical Mass in Collective Action. A Micro-Social Theory. Cambridge: Cambridge University Press.
    • Mueller, Dennis C. 2003. Public Choice III, Cambridge: Cambridge University Press.
    • Pavlović, Dušan, 2019. “Igra uveravanja u velikim grupama. Ekonomski primeri”. Godišnjak FPN, god. XIII, 21: 153–172.
    • Pavlović, Dušan. 2015. Teorija igara. Osnovne igre i primena, drugo izdanje. Beograd: Čigoja štampa i FPN.
    • Petersen, Roger D. 2001. Resistance and Rebellion. Lessons from Eastern Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
    • Popkin, Samuel L. 1979. The Rational Peasant. Berkeley: University of California Press.
    • Popkin, Samuel L., 1988. “Political Entrepreneurs and Peasant Movements in Vietnam”. In Rationality and Revolution. ed. Taylor Michael. Cambridge: Cambridge University Press.
    • Schelling, Thomas C. 1978. Micromotives and Macrobehavior. New York: W. W. Norton & Company.
    • Todaro, Michael, and Stephen Smith. 2014. Economic Development, 12th edition. Boston: Pearson.
периодика Српска политичка мисао 1/2020 1/2020 УДК 519.83:316.64 103-128
ç