Изабери језик:
Тема броја

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И НАЦИОНАЛИЗАМ

ДВА ТИПА НАЦИОНАЛИЗМА

Сажетак

Радом се указује на различите околности у којима је дошло до стварања нација у западној Европи, у односу на начин и време како је тај процес текао код српског народа. Различит амбијент бивања нацијом одредио је и другачији карактер националној идеологији. Реформација и револуција биле су главни креатори тог амбијента у коме је настала идеја нације и са њом свезана идеологија западноевропског национализма. Национализам није био само одговор на ускраћеност већ и на својеврсну испражњеност и осећај усамљености и изолованости европског човека. Француска револуција је смрскала стари политички поредак и створила напрслине на заједништву и солидарности које је давала црква. Национализам је постао замена за религију, претворивши се у голо обожавање моћи. Мисија која се приписивала својој нацији сводила се на империјализам. Сопственој нацији приписује се изабраност. Сви западноевропски народи водили су, или покушавали да воде, империјалистичку политику: од Наполеона до Хитлера. Величање сопствене нације, њено шовинистичко уздизање над осталим нацијама, као изабране, измицало је контроли, претварајући се у необуздани расистички империјализам. Стварајући аутокефалну Српску цркву, Свети Сава је поставио темеље и српској нацији. Прожетост српског православља и српске народности, као црквено-народно јединство јесте темељ на ком је српска нација образована и опстала, упркос вишевековном ропству и подељености. Савиним радом је одређен правац и етос српског национализма који не дозвољава ширење државе преко граница нације. И не сматра да је држава највиша вредност којој се чине све жртве, већ да изнад тога стоји једна виша моралност којој се подрђују сви овоземаљски интереси и државно-политички разлози. Дајемо тумачење одреднице коју је однеговало народ­но предање и изнео гениј народне поезије о избору између два царства.

 

кључне речи:

Референце

    1. Бенедикт Андерсон, Нација замишљена заједница, Београд, Плато, 1988.
    2. Иво Андрић, „Разговор са Гојом“, Есеји I, Сабрана дела, књ. XII, Београд, Просвета, 1976.
    3. Алаида Асман, Рад на националном памћењу: кратка историја немачке идеје образовања, Београд, Библиотека XX век, 2002.
    4. Роберт Н. Бела, Погажен завет, Београд, XX век, 2003.
    5. Мартин Бубер, „Национализам“, Градац, бр. 126-127, Чачак, год. 24, 1997.
    6. Ханс Фолкман Шлук, Политичка филозофија, Загреб, Напријед, 1977.
    7. Лео Штраус, Природно право и историја, Београд, Плато, 1998.
    8. Хју Ситн-Ватсон, Нације и државе, Загреб, Глобус, 1980.
    9. Арнолд Тојнби, Истраживање историје, Београд, Просвета, 1970.
    10. Николај Велимировић, Национализам Светог Саве, Београд, 1935.
    11. Владимир Ћоровић, Покрети и дела, Београд, Геца Кон, 1921.
    12. Владимир Дворниковић, Је ли наш народ религиозан, Нови Сад, 1937.
    13. Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, Св. Симеон Мироточиви, 1991.
    14. Герхард Геземан, Студије о јужнословенској народној епици, Београд Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска, 2002.
    15. Герхард Геземан, Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње, 1968.
    16. Јустин Поповић, Живот Светога Саве и Светога Симеона, Минхен, 1962.
    17. Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Пожаревац, [ б. и. ] 1938.
    18. Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд, Српска књижевна задруга, 1994.
периодика Политичка ревија 2/2012 УДК: 323.1+316.356.4 47-62
ç