ДИРЕКТНА ДЕМОКРАТИЈА И ЈАВНЕ ПОЛИТИКЕ

Петар Матић

Сажетак

Овај рад проучава утицај директне демократије на процесе креирања и имплеметације јавних политика. У демократском политичком поретку креирање јавних политика у највећој мери зависи од самих грађана, који су носиоци суверенитета и где се јавне политике у највећој мери развијају у складу са њиховим преференцама и тежњама, било путем изабраних представника, било директно-демократским путем. Тако је један од идела директне демократије инкорпорирање грaђанских преференци у добро осмишљене и оствариве јавне политике. Ако посматрамо оне политичке системе који највише негују установе директне демократије, можемо запазити да се сам процес креирања јавних политика у великој мери одвија циклично, и да добрим делом грађани самостално доносе одлуке које ће примењивати држава, алоцираних вредности ка друштву. Још једна изражена карактеристика директне демократије у процесу креирања јавних политика је степен доступности информација грађанима. Наиме, разноврсним механизмима и формама директне демократије, грађанима се пласира широк спектар информација чиме се они оспособљавају за учешће у процесу креирања и усвајања одређених јавнополитичких мера. Установе директне демократије имају изразити едукативни потенцијал и доприносе развоју демократске политичке културе, истовремено онемогућавајући развој антидемократских покрета. Референдуми могу водити развијенијој делиберацији, пошто се на супротним позицијама налазе заговорници и противници одређеног предлога.

Референце

1. Waqschal, Uwe, „Direct Democracy and Public Policymaking“, Journal of Public Policy, vol. 17, no. 2, Cambridge University Press, 1997.
2. Congleton, Roger, Swedenborg, Birrgita, (eds.), Democratic Constitutional Design and Public Policy: Analysis and Evidence, MIT Press, 2006.
3. Gerber, Elisabeth R, Phillips, Justin H, „Evaluating the Effects of direct Democracy on Public Policy: Californias Urban Growth Boundaries”, American Politics Research, vol. 33, no. 2, Sage Journals, 2005.
4. Јовановић, Милан, „Облици директне демократије народна инициа­тива и референдум“, Српска политичка мисао, вол. 18, бр. 4/2011, Ин­ститут за политичке студије, Београд, 2011.
5. Марковић, Ратко, Уставно право и политичке институције, ИПД Јустинијан, Београд, 2006.
6. Matsusaka, John, „The Eclipse of Legislatures: Direct Democracy in 21st Century“, Public Choice, vol. 124. No. 1-2, Springer Publishing, 2000.
7. Boyer, Patrick J, The Peoples Mandate: Referendums and a More Democratic Canada, Dundurn Press, Toronto and Oxford, 1992.
8. Vatter, Adrian, „Lijphart Expanded: Three Dimensions of Democracy in Advanced OECD Countries“, European Political Science Review, vol. 1, no. 1, European Consortium for Political Research, Cambridge Journals, 2009.
9. LeDuc, Lawrence, The Politics of Referendums: Direct Democracy in Global Perspective, Broadview Press, Peterborough, Ontario, 2003.
10. Allport, Floyd, „Toward a Science of Public Opinion“, Public Opinion Quarterly, Jan. 1937, Oxford University Press, 1937.
11. Phillips Davison, W, „The Public Opinion Process“, Public Opinion Quarterly, vol. 22, no. 2, Oxford University Press, New York, 2002.
12. LeDuc, Lawrence, Niemi, Richard G, Norris, Pippa, (eds.) Comparing Democracies 2, Sage Publications, London 2002.
13. Skockpol, Theda, Diminshed Democracy: From Membership to Management in American Civic Life, University of Oklahoma Press, Norman, 2003.
14. Dalton, Russell J, Citizen Politics: Public Opinion and Political Parties in Advanced Industrial Democracies, Seven Bridges Press, New York, 1988.