Зоран Радивојевић

Циљ овог рада ограничен је на разматрање одговорности држава уговорница за материјалну штету проузроковану кршењем Европске конвенције о људским правима као један од облика новчаног правичног задовољења оштећеној страни. За постојање одговорности држава за ову врсту штете неопходно је да кумулативно буде испуњено неколико услова. Ти услови нису ближе регулисани Конвенцијом, већ их је самостално, ослањајући се на национална одштетна права држава уговорница, формулисао Суд у низу случајева. Из досадашње судске праксе произилази да они подразумевају: противправни акт државе којим се крши Конвенција или протоколи уз њу; проузроковање материјалне штете; и постојање узрочно-последичне везе између таквог понашања и проузроковане штете. Разматрање поменутих услова за одговорност држава уговорница Конвенције главни је предмет пажње аутора овог рада.

Европска конвенција о људским правима у чл. 41 овлашћује Суд да у случају њене повреде подносиоцу представке пружи правично задовољење чији је циљ да га стави у исти правни положај у коме би био да му права нису прекршена. Он то, најпре, може учинити путем декларативне изјаве да постоји повреда гарантованих права из Конвенције. Други облик правичног задовољења је надокнада материјалне штете, која се досуђује ради покрића стварне штете и измакле добити подносиоца представке. Оштећеној страни може бити додељена и накнада нематеријалне штете уколико је кршењем Конвенције повређен њен телесни или психички интегритет. Суд је, поред обештећења, досуђивао апликанту надокнаду трошкова поступка које је имао пред домаћим органима, као и трошкова насталих у поступку пред самим Судом. На основу Конвенције Суд је налагао државама и предузимање различитих индивидуалних мера ради успостављања статуса quo ante.

Поступак закључивања уговора у којима искључиво или заједно са државама учествују међународне организације регулисан је у основи истим правилима која важе за уговоре између држава. У Бечкој конвенцији о праву уговора међународних организација од 1986. године садржана су само нека посебна правила у случајевима када се морала изразити специфичност организација у погледу овлашћења лица која представљају организацију или коришћења термина акт формалне потврде уместо израза ратификација уговора. Анализе које смо извршили у овом раду упућују на закључак да нема разлога за другачији положај међународних организација у поступку закључивања уговора у односу на позицију држава. Када је удовољено свим захтевима интерног правног поретка у погледу надлежности органа и квалификација лица која иступају у поступку закључивања уговора, организације на међународном плану морају, исто као и државе, имати овлашћења за предузимање свих потребних радњи које воде правном настанку уговора, почевши од преговора, усвајања и аутентификације текста уговора, преко изражавања пристанка на обавезивање уговором, па све до његовог ступања на снагу. Вршење тих радњи добрим делом је ствар правне технике која се ослања на општеприхваћена правила о поступку закључивања уговора, стварана и изграђивана кроз дуготрајну међународну уговорну праксу.

Захваљујући новим решењима садржаним у Лисабонском уговору, која се највећим делом своде на кодификацију постојеће уговорне и судске праксе, ЕУ је шест деценија после настанка изградила солидан правни оквир уговорног регулисања својих односа са „спољним светом”. У овом раду су издвојене и посебно анализиране само његове одредбе које уређују правни основ уговорног капацитета ЕУ и правну природу овлашћења Уније да закључује уговоре. Кад је реч о основу, успостављено је јасно разликовање између директних или примарних овлашћења за закључење уговора која су прописана оснивачким уговорима и индиректних или секундарних овлашћења која произилазе из неке од оснивачким уговорима предвиђених правних чињеница. У погледу правне природе уговорне способности изричито су предвиђена само искључива овлашћења ЕУ у материји закључења уговора, док се подељена овлашћења са државама чланицама или тзв. мека овлашћења Уније да координира, подржава и допуњује уговорну активност држава посебно не наводе, али се ипак могу извести тумачењем различитих делова оснивачког уговора. Изван предмета регулисања Лисабонског уговора остали су мешовити споразуми и уговори ЕУ са недржавним територијалним субјектима, упркос чињеници да су они данас постали нормална појава у уговорној пракси ове организације.

Предмет истраживања у раду су санкције које Суд правде на основу чл. 260 УФЕУ може изрећи државама чланицама у случају неизвршења пресуда или необавештавања Комисије о мерама за имплементацију директива донетих у законодавном поступку. Аутори прво анализирају поступке предвиђене ставовима 2 и 3 наведеног члана и указују на дилеме које се јављају приликом њихове примене. Након тога, пажњу усмеравају на саме новчане санкције које Суд може наметнути уколико утврди да је држава заиста прекршила право ЕУ. Том приликом објашњавају разлику између пенала и паушалне суме, као и критеријуме за утврђивање износа тих санкција. Аутори закључују да механизам санкционисања из чл. 260 УФЕУ свакако доприноси бољој примени права ЕУ, али има и неке нејасноће које Суд правде у будућности мора отклонити.