Зоран Обрадовић
ПОТЕНЦИЈАЛ АНТИХЕГЕМОНСКЕ КОАЛИЦИЈЕ
Аутори разматрају потенцијал лабаве коалиције у обуздавању глобалног утицаја САД, тј. импликације формирања и јачања исте на коначну успоставу мултиполарности. На основу става да међународне односе све више дефинише мултиполарност и да опозиција све гласније иступа насупрот дојучерашњем хегемону, аутори указују на то да САД инсистирају на све оштријој глобалној поларизацији, док Русија и Кина настоје да покрену механизме глобалне „дедоларизације”. Прикључивање афричких и блискоисточних земаља антиамеричком блоку иницира међународне процесе који потенцијално воде ка јачању постојећих и формирању нових целина колективне безбедности. Након периода меког уравнотежења моћи САД, у периоду од доласка на власт Путинове администрације па до сукоба у Грузији 2008. године, Руска Федерација је започела епоху тврдог уравнотежења а сукоби у Сирији и овај актуелни у Украјини су најбољи показатељи. Интервенцијом у Сирији Русија је у датом моменту осигурала снабдевања Европе сопственим гасом и повратила међународни углед, док је покретањем војних операција у Украјини одбацила непосредне војне претње НАТО са својих граница. Равнотежа снага се тренутно намеће као најреалнији концепт међународних односа иако Русија и Кина чекају моменат када ће неминовност економског раста променити однос моћи у њихову корист.
УСКЛАЂЕНОСТ СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ СА ПОЛИТИКОМ ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Аутори разматрају преглед досадашњих партиципација Републике Србије у оквиру војно безбедносних савеза, односно одлука да се истима не прикључује. На основу става да се од 2007. године Србија декларише као војно неутрална, по чему је изузимајући Републику Босну и Херцеговину, јединствена држава на Балкану, као и због сталних најава њеног државног руководства о непромењивости те политике, аутори критички разматрају оправданост овакве одлуке. Анализом тренутне геополитичке и геостратешке ситуације Републике Србије настоји се дати одговор на питање да ли је прокламована политика војне неутралности у складу са адекватним одговорима на актуелне изазове, претње и ризике, односно да ли је Стратегија националне безбедности Р. Србије из 2019. године прилагођена реалној безбедносној ситуацији. Посебан сегмент рада представља пројекција спољне политике у случају приступања неком војно – политичком савезу. Применом SWOT анализе аутори додатно доводе у питање политику војне неутралности државе. На крају рада дат је конкретан предлог у ком правцу би се могла усмеравати безбедносна и одбрамбена политика Републике Србије када се има у виду пројекција догађаја на глобалном и регионалном безбедносно-политичком плану.
