Zoran Milošević

Prikaz: Виктор Иванович Ермолович, 2021. Основныи институты гражданского права средњовековой Сербии и стран континентальной Европы (X-XVвв.), Минск: БГЭУ, стр. 301.

From je imao reputaciju „nerevolucionara”, jer nije bio pristalica nasilne revolucije. Međutim, radikalni sadržaji Fromovog pogleda na svet su prikriveni ispod reformističke odeće, budući da je bio Frojdista (nazivaju ga različito: „neofrojdista”, „levi frojdista”, „frojdomarksista”), a treba naglasiti da je smatrao da je Marks bio mnogo veći od Frojda, jer je Frojd bio reformator, a Marks radikalni revolucionar. From i njegovo delo je malo, skoro nikako, izloženo kritici (mada ima pokušaja). Uglavnom se o njemu krajnje pozitivno govorilo, jer je pridobio „oreol borca za ljudsku slobodu”. Kritika Herberta Markuzea Fromovih ideja u „Erosu i civilizaciji” je najpoznatija. Međutim, s obzirom da je i Markuze pripadnik „Frankfurtske škole” čiji su pripadnici kreirali satanističke društvene promene kojima smo sada svedoci, ta „kritika” ne može da bude pouzdan oslonac. From se, dakle, ne može razumeti bez uzimanja u obzir da je bio pripadnik „Frankfurtske škole”, ali i da je znanje sticao i kod ekstremne „jevrejske“ religiozne organizacije „Habad”, koja je uticala na njegove stavove, a koji se mogu definisati kao trockizam u političkoj psihologiji. From je zapravo primenio sledeći metod: ideologiju „Habada” je uopštio i preneo na čitavo čovečanstvo, tako da kada se „Bekstvo od slobode” (i druga njegova dela) izlože kritici sa aspekta pravoslavne antropologije, tek tada se vide razmere Fromovih stranputica.

„Istočni papizam“ je jedan od glavnih bogoslovskih i kanonskih izazova sa kojima se suočava savremena pravoslavna Crkva. Zapravo, radi se o iskušenju vlasti, jer vaseljenski patrijarh želi svu vlast nad pravoslavnima, kao što je ima papa nad rimokatolicima. U tom smislu pristalice „istočnog papizma“ pojavile su se i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kroz lik tri episkopa iz SAD: Maksima, Irineja i Longina. Oni su pokušali da svoje eparhije (prema obrascu ukrajinskih) prepotčine Fanaru. Da bi opravdali svoje delo idu tako daleko da negiraju autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, unose raskole i svedoče nepravoslavno bogoslovlje. Za ovakvu politiku imaju podršku SAD, Evropske unije, ali i NATO-a, pri čemu ova gigantska vojna organizacija ne krije da joj je cilj uništenje Srpske pravoslavne crkve (general pukovnik Frenklin Ben Hodžis).

Prema podacima Konrada fon Hesnera u XVI veku bilo je 60 naroda slovenskog jezika. Preostalo je 14, dok su ostali asimilovani i izbrisani sa etničke mape. Takođe, teritorije koje su Sloveni izgubili iznose blizu 700.000 kvadratnih kilometara. Uz sve to Zapad i dalje nastoji da preostale pravoslavne Slovene uništi stvarajući nove narode sa ideologijom mržnje prema narodu iz kog su potekli. Takođe, na udaru su se našle i pojedine institucije pravoslavnih Slovena, pre svega Crkva, gde se vodi politika poništavanja ili odricanja od autokefalnosti i njihovo potčinjavanje Fanaru, tačnije konstantinopoljskom patrijarhu kao novom istočnom papi.

Evroazijstvo je počelo da pretenduje na ulogu glavne integracione ideologije na postsovjetskom prostoru. Klasično evroazijstvo pojavilo se među ruskim emigrantima 20-ih godina prošlog veka, kao reakcija na raspad slovenofilskih iluzija i očekivanja nakon završetka Prvog svetskog rata, kao i propasti starih carstava na čijim ruševinama su nastali nacionalizam i separatizam. Evroazijci su odustali od ideje stvaranja zajedničke slovenske civilizacije, u čijem je centru trebala da bude Rusija, iznoseći ideju Evroazije kao posebnog civilizacijskog prostora, koji se delimično podudarao sa granicama nekadašnjeg Ruskog carstva i SSSR-a. Ključnu ulogu u popularizaciji ideje evroazijstva tokom perioda perestrojke i postperestrojke, igrala su novinarska dela Leva Gumiljova i Aleksandra Dugina, koja su stvorila uslove za pozitivnu percepciju evroazijstva i prihvatanje tih ideja od strane intelektualnih i političkih elita u postsovjetskoj eri. Bivši predsednik Kazahstana, NursultanNazarbajev, prvi je put 1994. godine izrazio ideju o potrebi stvaranja Evroazijske unije, do čije će realizacije proteći skoro 20 godina, prolazeći kroz različite faze, od Evroazijske ekonomske zajednice, preko Carinske unije, do zajedničkog ekonomskog prostora do čijeg je otelotvorenja došlo stvaranjem Evroazijskog saveza, 2014. godine. Evroazijstvo je, između ostalog, sastavni element modernog ruskog identiteta i geopolitičke prakse. To je najvažniji rezultat prvog veka od pojave evroazijske ideje, koji je doveo do kasnijeg stvaranja sveevroazijske ideje (kao ujedinjenja Slovena-Rusa sa turskim narodima) koja je potom preoblikovana u ideju „Velike Evroazije“. Pojam „Velika Evroazija“ se relativno nedavno pojavio u geopolitičkom rečniku. Pomenuti pojam uključuje kompletnu Evroaziju i deo Afrike. Prema klasifikaciji UN-a, u Veliku Evroaziju se ubraja 48 država Evrope, 50 država Azije i 7 država Severne Afrike, koje pokrivaju prostor osam od dvanaest lokalnih civilizacija i devet civilizacijskih asocijacija.

O Marksovoj i Engelsovoj mržnji prema Slovenima postojalo je mnoštvo podataka i to od ljudi koji su lično poznavali tvorce marksizma, ali su tokom postojanja SSSR-a i SFR Jugoslavije skrivani od javnosti. Radi se, uglavnom, o iskustvima ruskih revolucionara koji su se skrivali od progona carske vlade na teritoriji Zapadne Evrope i istovremeno bili sledbenci Marksa i Engelsa. Takav je bio, na primer, Aleksandar Hercen, ali i lider i teoretičar svetskog anarhističkog pokreta, Mihail Bakunjin koji je u više navrata hteo „da počupa bradu Marksu“, kada je ovaj na susretima, posebno na različitim socijalističkim kongresima, nastojao, ne samo da ospori njegove stavove, nego da ga i omalovaži kao čoveka zbog njegovog nacionalnog porekla (nazivao ga je „prezrenim i prokletim Slovenom“). Brojni istoričari smatraju da se izvori rasizma Marksa prema Rusima i Slovenima nalaze u njegovom poreklu. Naime, pravo ime Marksa, koji se rodio u bogatoj porodici jevrejskog advokata Henriha Marksa, koji je živeo u Rajnskoj oblasti Nemačke jeste Mordehaj Levi. Njegovi preci su u Nemačku došli «negde iz Rusije» i imali su hazarsko poreklo. Hazarima je Rusija uništila državu (Hazarski kaganat), zbog njihove agresivnosti i stalnih napada radi pljačke i odvođenja Rusa u roblje, koje su prodavali na pijacama robova u Centralnoj Aziji i na Bliskom istoku. Hazari su se razbežali po Rusiji, ali od tada gaje neverovatnu i sistematsku mržnju prema Rusima. Mržnju su održavali i širili rabini među Hazarima-Jevrejima, a nemački istoričari su došli do dokaza da je Marksova porodica takođe bila „nosilac hazarskih mitova o Rusiji“, kao zlobnoj antisemitskoj državi, gde se pogromi nad Jevrejima događaju skoro svaki dan. Prema tim shvatanjima, Rusi i Rusija nisu imali pravo na postojanje. Najviše zlobe prema Rusima Marks je skoncentrisao u svom poznatom radu „Tajna diplomatska istorija XVIII veka“, koji je u Rusiji objavljen tek u vreme perestrojke 1989. godine. Knjiga je utemeljena na mitu da postoji tajni plan Petra Velikog (koga je ovaj dobio od Džingis-kana) da Rusija osvoji svet. Nauka je dokazala da takav plan ne postoji, kao i to da je ovaj mit izgradio Napoleon da bi opravdao svoj napad na Rusiju. U vreme pisanja pomenute antiruske knjige, Marks je ovo znao, ali je ipak koristio ovu propagandu za svoj rad. U tom kontekstu, Marks je pružio doprinos razvoju rasizma teorijom o «kontrarevolucionarnim i neistorijskim narodima» koja je postala kao deo ideologije «marksističke revolucionarne netrpeljivosti», a koja je bila usmerena i prema Južnim Slovenima, a naročito Srbima, zbog doprinosa u spasavanju Austro-Ugarske imperije, revolucionarne 1848. godine.

«Ukrajinsko pitanje» je veoma složeno, jer ga na različite načine instrumentalizuju svi neprijatelji Rusije. Sa pokretanjem projekta „Novog puta svile“ od strane Kine i njenih partnera istovremeno je počela i kampanja o širenju teritorija na koje pravo polažu Hazari-Jevreji. Zapravo, radi se o stapanju projekata stvaranja „Nove Hazarije“ i „Velikog Izraela“ u zajednički projekat formiranja „Nove Velike Hazarije“, konkretno, stvaranja geopolitičke prepreke (od Litvanije i Sueca, preko Kavkaza do Pribaltika) i izvora parazitizma na morskim, kopnenim i energetskim putevima roba iz Azije u Evropu. Naravno, projekat je ogroman i jasno je da „Nova Velika Hazarija“ mora imati razvijenu mrežnu strukturu da bi bila generator kontrolisanog haosa. Eduard Hodos, poreklom iz Harkova, inače, poznati publicista i (bivši) predsednik jedne od jevrejskih religioznih zajednica, a za mnoge i najvažniji ekspert za Habad, mnogo godina ranije je govorio i pisao o tome da se u Ukrajini stvara Nova Hazarija – Hazarski kaganat. Međutim, malo je ko ozbiljno shvatio njegova upozorenja. Naime, «jevrejska tema» je nezahvalna, često i opasna, a u najblažoj varijanti na ovu temu se stavlja tačka, tako što se onima koji se uopšte usude da progovore o njoj stavlja etiketa «antisemita». Međutim, Hodos je neprestano upozoravao, čak i posle dolaska na vlast kijevske hunte 2014. godine, da se «jevrejska» religiozna organizacija Habad (Staljin ju je proterao iz SSSR-a kao fašističku sektu) posle Gorbačovljeve perestrojke vratila na prostor bivšeg SSSR-a, gde radi na stvaranju Nove Hazarije u Ukrajini. Najvažnija parola Habadovaca glasi: «Jevreji iznad svega, a Habad iznad Jevreja!»

Posle Prvog svetskog rata očekivanja ne samo Srba, već i većine ostalih naroda, bila su da Srbija dobije teritorije na kojima Srbi čine etničku većinu. Međutim, ova očekivanja se nisu ostvarila. Ne samo da se nije formirala Srbija u etničkim granicama, nego su neke teritorije neobjašnjivo poklonjene drugim državama. Jedna od takvih teritorija je istočni Banat u kome je, ne računajući istorijske okolnosti, u tom momentu postojala srpska većina. Istraživači navode dva razloga zašto je istočni Banat dodeljen Rumuniji: prvi razlog jeste nesklonost teritorijalnog uvećanja Srbije (male Rusije), bez obzira što je Kraljevina SHS u pregovore unela pobedu nad Austro-Ugarskom i Nemačkom i savezništvo sa Velikom Britanijom, Francuskom i SAD, a drugi ženidba jugoslovenskog (srpskog) prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića Marijom (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen) rumunskom princezom nemačkog porekla, te se u Evropi i u samoj Rumuniji stvorilo javno mnjenje koje je «podrazumevalo» da zet bude blagonaklon prema zemlji iz koje dolazi mlada i kao gest dobre volje odrekne se Banata.

Prikaz knjige: Анна Владимировна Наумова, Феномен культурного пограничья в творчестве Иво Андрича, РИВШ, Минск, 2018, str. 246.

Prikaz knjige: Людмила Сергеевна Циманович, Русские импульсы в творчестве Петра II Петровича Негоша, РИВНШ, Минск, 2017, стр. 232.

Autor iznosi hipoteze da povratak Rusije na Balkan znači podršku srpskom suverenitetu i teritorijalnom integritetu, ali izlaže i neke sfere gde je ova velika slovenska zemlja potpuno ili skoro potpuno odsutna (obrazovanje, nauka...)

U radu se analiziraju informacije da je na sceni sumrak moći SAD i ponašanje Kine, Indije i Rusije, koje stvaraju alternativne institucije pokušavajući da stvore novi poredak bez SAD i Zapada. Urušavanje američke moći moguće je pratiti preko kursa (vrednosti) dolara, koga sve više nazivaju «drvena valuta», tj. valuta bez vrednosti. Zatim rasprostranjenosti kleptokratije, koja je poprimila neviđene razmere i procvata demagogije.

Turska želi da se stvori „Novi svetski poredak“, zajedno sa zapadnim saveznicima, u kome bi ona igrala jednu od glavnih u loga. U tom smislu radi na tome da postane stalni član Saveta bezbednosti OUN, a već je uspela da drugi čovek NATO postane Turčin, čime je uspela da značajno nametne svoje ideje i poglede ovoj vojnoj organizaciji. Iako Turska uspeva da se prikazuje Zapadu kao nosilac „umerenog islamizma“ i liberalizma, ona pokušava da u praksi sprovede koncept islamske države, zbog čega je vladajuća islamistička partija u Turskoj pokrenula ustavne reforme da uvede predsednički sistem, u kome bi predsednik imao ovlašćenja sultana (svetovna vlast), a u okviru povratka halifata (religiozna vlast) teže da je prebace na generalnog sekretara Organizacije islamske konferencije (OIK). Sada ovo mesto zauzima građanin Turske, Ekmeledin Ihsanoglu.

Usled odsustva jasnih (državotvornih i nacionalnih) ideja javlja se anomija koji dovodi do urušavanja društva i države. Anomija je, dakle, neusaglašenost normativno-funkcionalnih zahteva sistema i realno ponašanje individua, koje vodi ka otuđenju individua od društva. Društvo nema mogućnosti da usmeri ponašanje individua u institucionalne okvire na koje su ranije navikli, a ljudi, lišeni vrednosno-normativne orijentacije, nalaze ce y stanju ili krajnje uznemirenosti ili duboke depresije, deluju u stra­hu ili rizikujući, vođeni trenutnim interesima i samim time prestaju da reorganizuju strukturne elemente društva-sistema. Anomija je jednako pogubna i za ličnost i za društvo i za državu. Ličnost se desocijalizuje, gubi navike moralnog, pravnog regulisanja svog ponašanja, motivacija postaje utilitarna, primitivno-hedonistička, na nivou fizioloških potreba. Društvo i država počinju da se raspadaju, jep se ne reorganizuju nekad stabilne socijalne veze, odnosi i političke institucije.

Reinkarnacija fašizma događa se u određenim delovima Evrope zbog potreba krupnog zapadnog kapitala da zauzimanjem „istočne evropske teritorije“ dođe do novih sirovina i jeftine radne snage. U tom smislu se od strane SAD i Evropske unije podržava oživljavanje fašističkih tradicija, tj. mržnje prema Rusima kod njihovih suseda, kao i bližih naroda (u teritorijalnom smislu, mislimo na Pribaltičke države, Ukrajinu, Rumuniju...). Oživljavanje fašističkih tradicija, između ostalog, nameće se i politikom uslovljavanja „pridruživanja Evropskoj uniji“ radi „Evropske perspektive“ ovih država.

U politici Rimokatoličke crkve, odnosno Vatikana, prema islamu događaju se promene, koje su u naučnim radovima nazvane „dimmityud“, tj. grubim potčinjavanjem života nemuslimana zahtevima islama, odnosno povlačenje pred ratobornim islamom. Ova ponižavajuća (u intelektualnom i moralnom planu) tendencija našla i svoj izraz u pogledima izloženim u izdanju Državnog sekretariata Vatikana La Civiltà Cattolica, koji predstavlja službeni organ ove institucije i propagatorom njegovih ideja, ideologije i pogleda na svet. Izdanja ovog sekretarijata vrcaju od otvorene islamofilije i poniznosti pred džihadističkim pokretima. Zato su istraživači rimokatolicizma počeli da is­tiču da Vatikan nema jasnu politiku prema islamu, odnosno da je započeo povlačenje. Papa Benedikt XVI povremeno iskazuje volju da se suprotstavi islamu, međutim njegov Državni sekretarijat manifestuje veliku snishodljivost i nadu na blagonakloni stav muslimana prema rimokatolicima, što je dovelo do toga da biskupi nemaju jasne instrukcije iz Vatikana, a islam, u međuvremenu, produžava da se širi Evropom. Očevidno je, dakle, da Rimokatolička crkva trenutno nema kapaciteta da formuliše politiku koja bi mo­gla da zadrži islamski pritisak. Istraživači islama iz Izraela su stavove vlade Vatikana nazvali „glasom jasnog licemerja“, jer ista ta vlada ćuti o zverstvima islamskih terorista, a ćuti čak i kada su ubistva hrišćana u pitanju. Na primer, ni reči se nije čulo od Vatikana kada je 3. juna 2010. godine musliman ubio episkopa Isenderuna.

U radu su izložene neke od najvažnijih činjenice iz prošlosti Kosova i Metohije, te njegovo značenje za duhovnu i kulturnu svest kod Srba. Prva okupacija Kosmeta se dogodila posle Kosovske bitke 1389. godine kada su Osmanlije zauzele Srbiju. Zatim se ukazuje na proces iseljavanja Srba i njihovu islamizaciju i albanizaciju na koju se nadovezuje i NATO agresija 1999. i od kada počinje, uslovno rečeno, druga okupacija Koso­va i Metohije. Autor ukazuje i na pokušaje srpske vlade da spreči otmicu i ponašanje pojedinih političkih aktera u ovom procesu. Na kraju, daje se procena da će istrajavanje NATO-a, odnosno SAD i EU na otmici Kosova i Metohije dove­sti do političkog haosa u svetu i otvaranja mnogih nacionalnih pitanja.

Odnosi Evropske unije i Rusije zasnivaju se na nekoli­ko dokumenata, Kolektivnoj strategiji Evropske unije prema Ruskoj federaciji, Sporazumu o partnerstvu i saradnji, ali i na tzv. strateškom partnerstvu. Analiza ekonomskih i političkih činjenica pokazuje da i pored značajne ekonomske saradnje i „bezgraničnih mogućnosti“ u ovoj sferi, odnose opterećuju nerešeni politički problemi. Naime, Evropska unija ne podržava teritorijalni suverenitet Rusije i želi da se ova velika država razbije na više „nezavisnih“ država. U tom smislu zalaže se i za ujedinjenje Južne i Severne Osetije izvan Rusije, „sa perspektivom ulaska u NATO“. Odnosi između Evropske unije i Rusije ne mogu se, dakle, posmatrati u okviru „strateškog partner­stva“, pošto ne postoje zajedničke vrednosti, pa ni interesi ne čine bazu ovog odnosa, a takođe ne postoje ni osnovni elementi iskrenosti.

Prikaz knjige: Aleksandar Dugin, Misterije evroazije, Logos, Beograd, 2008.

Autor ukazuje da svi socijalni kanali ideološkog uticaja na ličnost deluju složno, iako, nekada, protivureče jedan drugom. Zato je važno da se različiti kanali ideološkog delovanja na ličnost ne pretvore u faktor slabljenja i destrukcije duhovno-moralnih vrednosti stvorenih od naroda tokom vekova, kako bi uticali na podelu naroda, a ne njegovu koncentraciju i integraciju.

Prema mišljenju autora nijedna od postojećih ideologija, pa ni neka potencijalno nova, ne može se formulisati bez oslonca na znanje. Naime, nauka ispunjava tri glavne socijalne uloge: nastupa kao pluralistička, dinamično razvijajući sistem naučnih znanja; funkcioniše kao specifičan vid stvaralačke delatnosti, usmerenih na stvaranje novih ideja, uopštavanje novih znanja i pokušava da objektivno opiše i iskaže okružujući svet što proverava u praksi; razvija se kao ukupnost društvenih odnosa, te povezuje istraživače i njihova naučna dostignuća.

U današnjim uslovima izloženost socijalnim tehnologijama znači da se pripadnici društva «oslobađaju» od tradicionalnih stereotipa, a na njihovo mesto «ugrađuju» novi (dez)integracioni, već u zavisnosti od ciljeva koji su postavili korisnici socijalnih tehnologija. Naravno, sve ovo se mora uviti u principe humanizma i socijalne pravde, a ponekad i religioznih vrednosti.

Rusini i Srbi su u vreme postojanja Austro-Ugarske monarhije pripadali istoj Crkvi - Srpskoj pravoslavnoj. Godine 1948. Rusini se vraćaju u sastav Ruske pravoslavne crkve. Međutim, iako su, zbog političkih okolnosti, veze Zarkarpatskih Rusina i Srba prekinute, ostala je nevelika zajednica pounijaćenih Ru­sina u Srbiji (Autonomnoj pokrajini Vojvodini). Ova nacionalna zajednica u Srbiji, danas delovanjem različitih faktora, nastoji se utopiti u novi ukrajinski identitet i naciju. Pored toga se Rusinska zajednica u Srbiji pokušava zloupotrebiti od Vatikana (kulturno središte Rusina - Ruski Krstur proglašeno je za sedište Grko-katoličke crkve za Srbiju i Crnu Goru) za širenje unije u srpskim zemljama, ali i od zagovornika pridruživanja Srbije Evropskoj uniji i NATO-u. Naime, većina Rusina na izborima u Srbiji glasa za proevropske političke partije, što se želi iskoristiti u pokrajini Vojvodini da se Novim statutom većina, tj. Srbi blokiraju tako što će se definisati da nijedna odluka u Skupštini ne može da se izglasa, ako nisu saglasne manjine.

Ukidanje presude Goranu Davidoviću naišlo je na horsku osudu medija, iako je očigledno povređeno njegovo pravo da komunicira (sa sudom) na svom maternjem jeziku i pismu. Zbog toga je autor analizirao društvenu zbilju u Srbiji i došao do zaključka da devijantnost može biti i pozitivna, te da je uslovljena kulturom i društvenom strukturom. U uslovima dvoazbučja, odnosno proterivanja ćirilice i nametanja latinice, stvaraju se pretpostavke za društvo bez normi društvenu anomiju. U ostalom, u psihologiji i antropologiji poznata je činjenica da tzv. dvostruko mišljenje (a ovde se ono odražava preko besmislenog tvrđenja da srpski narod raspolaže dvama pismima) može da dovede do kolizije i kolebanja u jasnom mišljenju i ponašanju. To, drugim rečima, znači da je moguće očekivati povećanu «devijantnost» upravo kod pripadnika srpskog naro­da (iako se država u kojoj se ovo događa zove Srbija), jer nije realno očekivati da ukidanje ćirilice koja se smatra delom srpskog nacionalnog identiteta prođe bez otpora i kulturnih i socijalnih trauma.

U Nemačkoj postoji mogućnost da verske zajednice otvaraju svoje obrazovne institucije, što je iskoristila i Islamska verska zajednica u ovoj državi. Međutim, praćenjem njihovog rada došlo se do podataka da se u njima propagira ekstremni islam, tzv. islamizam čiji je cilj pokoravanje i islamizacija celog sveta, pa tako i Nemačke. Brojne države službe su utvrdile da je centralna ideja u udžbenicima islam­skih obrazovnih institucija «sveti rat sa nevernicima». U radu se daje pregled novih saznanja po ovom pitanju i analiza rada državnih institucija po pitanju rešavanja «islamističkog problema».

Samit NATO-a koji je održan u Lisabonu, novembra 2010. godine, a potom i samit NATO Rusija, različito se ocenjuju od strane istraživača. Autor ovog članka zastupa hipotezu da do stvarnih promena nije došlo, već do obnove američke propagandno-ideološke retorike iz vremena vladavine Gorbačova (u tom smislu se može reći da je Medvedev „novi Gorbačov“), a da su glavni ciljevi SAD i NATO-a, kao što je „suzbijanje uticaja Rusije“, pa čak i njeno razbijanje i podela između saveznika i dalje na snazi. Pored toga NATO ostaje i dalje ratna mašina koja izaziva sukobe i vodi ratove bez mandata Ujedinjenih nacija. Zbog toga je, dakle, ključno da li „zapadna demokratija“ ima snage da „demontira“ ovu vojno-avanturističku mašinu dok ne bude kasno?

U radu se problematizuje pitanje kapaciteta demo­kratije da menja društveni poredak, odnosno poli­tičke institucije. Autor je mišljenja da dok se ne ukroti kapital, demokratija neće imati kapacite­ta da izvodi promene, a svi politički izbori biće zapravo „izbori istog“. Da bi se postojeće stanje prevazišlo autor, pored analiza nedostataka demokratije, daje i predloge za prevazilaženje postojećeg stanja uz uvažavanje socijalnih obaveza kapitala, ciklično privatizovanje i nacionalizovanje najvažnijih prirodnih bogatstava i kompanija, kao i mere za duhovnu (vrednosnu) obno­vu na etičkom polju.

Prikaz knjige: Irshad Manji, Kaj je narobe danes z islamom?, Društvo Znamenje, Petrovce, 2008, str. 304.

Stupanjem u Evropsku uniju svaka država prestaje da sama formuliše svoju politiku i prihvata obavezu da je prilagodi (i) interesima SAD i vodećih država Evropske unije. U tom smislu u članku se analizira istočna politika nekih novih članova Evropske unije i dolazi do zaključka da je ona (obavezno) antiruska, mada u pojedinim periodima postoje i značajna odstupanja kod nekih država, pre svega onih koje spas od ekonomske krize traže u saradnji sa Rusijom. Međutim, manje države ne mogu da se odugr u pritiscima Brisela i Vašingtona i skoro uvek odustaju od svojih nacionalnih interesa u korist moćnijih. U slučaju Srbije to ima značajne posledice po njenu teritorijalnu celovitost (Kosmet, a i neki drugi delovi države su upitni), ali se otvara i pitanje opravdanosti politike „Evropska unija nema alternativu“. Takođe, ni ekonomski i svaki drugi oporavak (posebno nacionalnog identiteta) u ovoj vazi razvoja Srbije, s obzirom na alternativne projekte Zapada, nije moguć bez ruskih investicija, političke, kulturne i druge podrške.

Izbor pisma nikada nije neutralan po smislu, jer uvek sa sobom nosi kulturalne vrednosti i obeležja, odnosno označava pripadnost određenoj tradiciji, ali i određene ideološke i političke poruke. Izbor pi­sma u našoj sredini (ćirilica ili latinica) ima ve­liki značaj u informativnom ratu koji se trenutno vodi, jer se ovim izborom ne opredeljuje samo jezički diskurs. U eri globalizacije mogu opstati i imati samostalnu ulogu samo oni jezici i kulture čija se sfera širi. Prelazak u odbranu već znači gubitničku poziciju Pošto je naučno dokazano da ćirilica nema principijelnih nedostataka, onda se postavlja logično pitanje zašto, potom, menjati pismo, odbacujući vekove tradicije i kulturno nasleđe? Autor smatra da se ova nelogičnost može opisati i razumeti, samo ako se razmatra kao geopolitičko pitanje u okviru sukoba kopna i mora, odnosno atlantizma i evro-azijstva. Pravilo je da zagovornici evro-atlantskih integracija, ma gde živeli i radili, traže da se u njihovu lokalnu kulturu uvede latinica, pravdajući to isključivo geopolitičkim argumentima. I obratno. Zagovornici evro-azijstva (tzv. rusofili) bore se za ćirilicu Tako je i u Srbiji. U tom smislu šalje se po­ruka da u svetu moći ima mesta samo za jedno pismo, ono koje koristi pobednička strana. Otprilike kao što je to slučaj sa upotrebom engleskog (pažnja: ne američkog!) jezika. Nikakvi pozivi na multikulturalnost, toleranciju i druge lepe fraze, toliko prisutne danas, ne mogu sprečiti ovu zakonitost svetske geopolitike istrebljenje jednog od dva pisma. Zato je potrebno prihvatiti ovu realnost i boriti se za svoju kulturu sredstvima koja odgovaraju stvarnosti a to je adekvatnom geopolitikom. U Srbiji nema spasa za ćirilicu, kao savršenog pisma, ako se ne izvrši odstupanje od tvrdog evro-atlantizma.

Prema mišljenju kritičke inteligencije problem savremene (ekonomske) krize nije u tržištu, već u slobodnom tržištu. U prirodi tako nešto ne postoji. Svako tržište ima svoje zakonitosti, inače to nije tržište. Pitanje je, dakle, u čiju korist su ti zakoni o slobodnom tržištu napisani? Sledeći problem je što se ideologija slobodnog tržišta zasniva na raspravama koje su napisali ljudi koji nisu ekonomisti. Upravo zbog ovih razloga nauka se pretvarala u očiglednu ideologiju. Glavno pitanje je, dakle, da li je slobodna, tržišna ekonomija naučna? Treće, neki ekonomisti smatraju da u većini teologija (bogoslovlja) Bog ili bogovi imaju savršenstvo, dok su ljudi grešni upravo onako kako ekonomski ideolozi govore o slobodnom tržištu. Oni smatraju da je slobodno tršište savršeno, a da greške na trži­štu pravi čovek. Tu je, dakle, tačka gde se završava tržište, a počinje teologija slobodnog tržišta.

Statistika kaže da u svetu, najviše na Bliskom is­toku, na svakih pet minuta pogine jedna hrišćanin zbog svoje vere. Hrišćanima je teško u Indiji, Ki­ni, Pakistanu, celom Bliskom istoku, ali i Evropskoj uniji, gde se vodi kampanja (i) protiv hrišćanskih simbola, posebno krsta i molitvi. Podaci svedoče da se broj hrišćana smanjuje na celom Bliskom istoku, jednako u Izraelu, kao i u muslimanskim državama. Kada je osnovan Izrael u njemu je (po­sebno u Vitlejemu) bilo u strukturi stanovništva 15 odsto hrišćana. Danas ih ima samo 1,5 odsto. U svim muslimanskim državama Bliskog istoka zabeleženo je smanjivanje broja hrišćana, što se tumači tradicionalnim prezrivim stavom muslimana prema drugim religijama, a tokom poslednjih 100 godina ovaj odnos se sve više pretvarao u nasilje i otvorenu mržnju. Većina hrišćana, ali i drugih manjina, bežala je u prvoj fazi na Zapad, posebno SAD, a danas u Rusku Federaciju. Do nedavno, većina Arapa koji su živeli u SAD bili su hrišćanske vere. Pošto je Vašing­ton, a potom i Brisel kao sedište Evropske unije odbio da zaštiti hrišćane, ovi su se obratili Ruskoj pravoslavnoj crkvi i Putinu koji je obećao zaštitu Hrišćanima je potrebna zaštita, jer na Bliskom istoku ni jedna druga religija, sem muslimana i Jevreja nema svoju državu.

Problem nečitanja knjiga postaje sve aktuelniji u savremenom svetu. Nečitanje knjiga je ozbiljan interdisciplinarni kulturni, antropološki i naučni pro­blem, jer time se zapušta jezik, jezička kultura, pismenost, obrazovanost, racionalnosti i analitički duh, a najnovija istraživanja da se time i šteti vlastitom zdravlju, jer svakodnevno čitanje i učenje produžava ljudski vek. Glavni razlozi zbog čega se širi „otpor” prema knjizi su brojni, a istraživači navode nedostatak vre­mena, prepuštanje zabavnim sadržajima koje emituju mediji, posebno televizija, skupa knjiga, uticaj kapitalističkog sistema (tržišne privrede), koji „ubija kulturu čitanja” dajući prednost komercijalnim izdanjima i piscima takvih dela, dok ozbiljna i stručna dela marginalizuje, a autore nipodaštava tako što stvara sistem da im se ne plaća za nji­hoevrad, čime nestaje i interes za bavljenje radom od koga se ne može živeti. Važan deo širenja (ne) kulture čitanja je i odsustvo adekvatne držaene politike, pre svega Ministarstava kulture, koja su podlegla politici globalizacije i propagiranja stranih kultura.

U članku se analizira pisanje sarajevskog dnevnog li­sta „Dnevni avaz“ o Evropskoj uniji i Turskoj. Autor je došao do zaključka da ovaj list više piše o Evropskoj uniji nego o Turskoj, ali stavovi pisaca priloga su prema prvoj dominantno negativni, a prema drugoj pozitivni. Razlog negativnog vrednovanja Evropske unije je primena politike „štapa i šargarepe“, pri čemu Brisel više koristi štap, ponižavajući tako muslimane, kako to tumači „Avaz“.

Izbori za Evropski parlament do 2014. godine kod istraživača su ocenjivani kao „drugostepeni“, što su potvrđivala i istraživanja javnog mnjenja u Evropskoj uniji. Naime, građani su smatrali da Evropski parlament ne donosi važne odluke, pa nisu u značajnijem broju ni izlazili na birališta, čime je legitimitet i demokratičnost ove institucije bio doveden u pitanje. Shvativši nastali problem, u Briselu su se potrudili da do ovogodišnjih izbora (maj 2014. godine) Lisabonskim ugovorom predaju parlamentu nove nadležnosti kako bi zainteresovali birače da izađu na izbore i potvrde legitimitet i demokratičnost institucija Evropske unije. U tom kotnekstu Evrop­ski parlament je dobio mogućnost da bira „premije­ra“ Evropske unije (predsednika Evropske komisije), da usvaja budžet, kao i ovlašćenja da se bavi spoljnom politikom i zaštitom ljudskih prava i sloboda. Izbor „premijera“ Evropske unije tumači se kao usvajanje obrasca stvaranja opšteevropskih političkih lidera, što izborima daje novu dimenziju i kvalitet. No, izbori za Evropski parlament, mimo volje Brisela, donose još jednu važnu novinu pojavu opozicije, prvi put u istoriji Evropskog parlamenta ima šan­se da formira frakciju, čime bi mogao da značajnije utiče na odluke parlamenta. Naime, prema istraživnjima javnog mnjenja 25 odsto poslaničkih mesta zauzeće opoziciione partije i pojedinci koji se zala­žu za prestanak postojanja Evropske unije. Drugim rečima, opšta karakteristika izbora za Evropski parlament 2014. godine je glasanje pro et contra Evrop­ske unije.

Solidarnost koja potiče iz osećaja nacionalne povezanosti i koja označava konsenzus svake poreske unije, na nivou cele Evro­pe ne postoji. To je strukturni razlog zbog koga će evro proizvo­dite sukobe i sporove između različitih članica Eropske unije. Zajednička kamata i kursna lista nikada neće odgovarati svima. Ljudi će na taj način spoznati da su njihove vlade evropskim institucijma ustupile ključne političke instrumente za povećanje nacionalnog blagostanja i obezbeđenje napretka. Zbog toga evro ne može da preživi, iako može da prouzrokuje mnoštvo problema i velike međunarodne konflikte, pre nego što doživi svoj kraj.

Politika promene nacionalnog identiteta je zapažena još u Starom zavetu Svetog pisma. To se postizalo prelaskom pagana na jevrejsku veru, a potom i u nacionalni sastav jevrejskog naroda. Ova politika nastavljena je u Rimokatoličkoj crkvi praktikovanjem prozelitizma u dve opcije: prvo, prevođenjem u rimokatolicizam, u tom smislu posebno pravoslavnih, koji su potom denacionalizovani i uključivani u neku od postojećih nacija, odnosno u neku novu izmišljenu naciju (Hrvata, Ukrajinaca...) i, drugo, preko unije, gde je postojala mogućnost očuvanja vizantijskog (pravoslavnog) obreda, ali su unijati, potom, takođe, denacionalizovani i od njih su stvarani novi narodi ili su se, što je bilo češće, utapali u neke već postojeće, a čija je vera bila rimokatolicizam. Harakteristika oba ova procesa je da su preobraćenici, većinom, postajali vatreni mrzitelji vere i nacije iz koje su pote­kli. Ova politika Rimokatoličke crkve u Evropi, posebno je bila izražena do 1918. godine, tačnije do kraja postojanja Austro-Ugarske monarhije i Kraljevine Poljske, a potom njen nosilac postaje sam Vatikan što je posebno došlo do izražaja tokom Drugog svetskog rata na prostoru tzv. Nezavisne Države Hrvatske i u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Nova politika u kreiranju veštačkih naroda u Evropi i dalje insistira na verskom otuđenju naroda koji nisu po volji SAD i Evropskoj uniji, sve „radi evropske perspektive“, ali to nije isključivi zadatak. Novina je, na verskom planu, da se sada kreira mnoštvo sekti koje napadaju određene narode i menjaju im osnovne društvene vrednosti i shvatanje sveta. Kada to ne uspeva, na raspolaganju su i savremene socijalne tehnologije koje izgrađuju novu ideologiju, najčešće putem medija (u šta danas valja uključiti i socijalne elektronske mreže), putem stranačke i državne politike, ekonomskim pritiscima, itd.

Politički predstavnici najvažnijih članica Evropske unije saopštili su javnosti da je politika multikultarizma u Uniji propala. Istraživanja javnog mnjenja u Francuskoj i Nemačkoj pokazuju rast antiislamizma, na šta je regovao i generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun istakavši da su «neosnovane izjave nekih političara da muslimani ne prihvataju i skrnave evropske vrednosti». Ipak, čini se da Mun nije u pravu. Analize pokazuju da su u ovom sukobu obe strane krive. Zapadnjaci zbog imperijalističke politike, a muslimani zbog neprihvatanja integracije i insistiranju na posebnosti. Sva istraživanja govore o tome da muslimani u Evropskoj uniji ne prihvataju evropsku kulturu i da nameću svoju i gde god mogu uvode pravni poredak na osnovu šerijata. To izaziva različita antiislamska raspoloženja koja se manifestiju nizom zabrana: molitve na ulicama, nošenja i hidžaba (vela), izgradnje minareta. Do sada vlade država koje čine Evropsku uniju nisu imale adekvatan (ideološki) odgovor na tzv. islamističku pretnju. Evropljanima islam nije bio primamljiv. Naprotiv, prema istraživanjima bojali su ga se, a sa porastom govora o terorizmu sa islamskim predznakom strah se uvećavao. Pošto u liberalnoj demokratiji ljudi nemaju drugu mogućnost osim da naprave grešku i „pobegnu“ od muslimana, dozvolili su im da stvaraju geta. No, ta se geta šire, stvarajući u vremenu i prostoru, koncentrične krugove ka periferiji. Time se stvaraju uslovi da u tim getima ne važe državni zakoni, već šerijat. Sledeći korak je autonomija osvojene teritorije, pa „zaposedanje“ veće teritorije, koja se ili separatiše od države ili služi za dalje osvajanje i islamizaciju celokupne državne teritorije.

Danas, osim ideoloških znamo da postoje i geopolitičke osnove u korenima različitih pravnih sistema. Naime, geopoli­tika razlikuje dva pravna sistema: romano-germanski („filozofija kopna“) i „opšte pravo“ anglo-saksonskog sveta („filozofija mora“), koji neposredno utiču na principe organizacije društvenog života. Najvažnija razlika kod ove dve grane prava je u formalnim izvorima prava. Pravna filozofija kod pripadnika kopna nosi religiozni karakter i tu, skoro, pravni principi nisu podložni promenama, a u pravnoj „filozofiji mora“ promena prava i njegovo nepoštovanje smatra se nečim prirodnim. Savremeno čovečanstvo, prema prikupljenim podacima, proživljava krizu pravne svesti, upravo zbog prožetosti političkih sistema anglo-saksonskim pravom. Ipak, svet ne doživljava ovakvu krizu prvi put, dovoljno je da se setimo propasti antičkog sveta. Tada je ta kriza započela sa laganim ali neminovnim raspa­dom religioznosti, koji je postepeno zahvatio i porodični život i pravnu svest. „Pravna svest koja je izgubila svoje religiozne korene, pokazala se nesposobnom da održi i odbrani monumentalnu državnost i kulturu Rima, i neumoljiva istorija je takvoj pravnoj svesti izrekla svoju presudu“. Spas i obnova svetske pravne sve­sti i pravnog poretka došli su tada od hrišćanstva. Pitanje, koje se danas postavlja je, dakle, da li se ovaj obrazac izlaska iz krize pravne svesti može ponoviti i koja je to religija sposobna da učini?

Papa Jovan XXIII je krajem 60-ih godina prošlog veka govorio da je “strategija Rimokatoličke crkve usmerena na ostvarenje dva zadatka: pacifikaciju međunarodnih odnosa i širenje uticaja preko globalnog pastirstva“. Drugim rečima, cilj Vatikana je pax catolica, koji treba da formira “mirno i harmonično društvo“. Zbog toga Rimska crkva širi humanitarni, prosvetiteljski i filozofsko-misionarski rad po svetu, pomaže siromašne (posebno koji posle toga postaju rimokatolici). U praksi geopolitika Vatikana predstavlja antipod političkoj korektnosti i globalnom materijalizmu, koji sve više osvaja savremenog čoveka. No, novi papa Franjo uneo je korekcije u vatikansku (geo)politiku dajući prednost podčinjavanju pravoslavnih, pre svega vaseljenskog patrijarha i pravoslavnih u Turskoj, zatim Srpske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini, uz obavezno promenu identiteta, te uspostavi dobrih odnosa sa SAD i Velikom Britanijom, uz čiju pomoć želi da slama pravoslavne, kako je to već činio slamajući komunizam i Sovjetski Savez. Novi papa Franjo, poznato je, ne uvažava pravoslavlje i pravoslavne crkve i predložio je da se istočna politika Vatikana vodi u okviru strategije long duree (“velika delatnost“). Takođe, papa Franjo je najavio da će istočnu politiku voditi po obrascu koji je zacrtao Benedikt XVI, a ovaj je, opet, bio pristalica pogleda Jovana Pavla II.

Korupcija u EU je u usponu i učinila da se tokom poslednje tri godine šteta sa 120 milijardi povisi na 328 milijardi evra. Istraživanje Antikorupcijske agencije Evropske unije, kao i direktorata pravde EU, sadrži i podatke iz policije i tužilaštva Unije da je „zbog zloupotrebe položaja i korupcije“ 2013. godine podneseno 67 800 prijava. To je rekordan broj u istoriji EU. Šef generalnog direktorata pravde u strukturi Evropske komisije F. Le Baj (Françoise Le Bail) uverena je da se u tim procesima radi o milijardama evra. Ipak, teško je proceniti tačan nivo korupcije u EU, jer Unija često nema kompetencije da istražuje određene slučajeve, već isključivo nacionalne države. Zato su, ističe Le Bajova, naša saznanja samo „vrh ledenog brega“ i početnička. Pored toga, u Evropskoj uniji je, evidentno je iz zvaničnih dokumenta, započet proces zamene pojma korupcija sintagmom „namerno neefikasni menadžment“, odnosno „namerno neefikasni menadžer“. Uvođenje novog termina pravda se „političkom korektnošću“.

U radu se pre svega metodom analize dolazi do podataka o subjektima koji su isplanirali preseljavanje velikog broja stanovnika Bliskog istoka, Severa Afrike i Centralne Azije u Evropsku uniju. Autor je došao do zaključka da su odgovorni za izbegličku krizu pre svega SAD, Evropska unija i NATO, koje su izvele nekoliko vojnih agresija (Irak, Avganistan, Libija i Sirija) destabilizujući region Bliskog istoka, a potom i dodatnim organizovanjem tzv. Arapskog proleća, čime su proširio broj destabilizovanih država, što je sve zajedno dovelo do pojave izbeglica. Sve je urađeno u interesu transnacionalnih korporacija (među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Totali Unilever). Zapravo, ove kompanije su i finansirale dolazak izbeglica, kojima je potrebna radna snaga u Evropi, 75 miliona novih ljudi, ali i u interesu globalizatora, koji preko izbeglica i tzv. melting pota (mešanja rasa), pokušavaju da stvore novu evropsku naciju. Pri čemu postoji i snažan element medijske i političke propagande i manipulacije svetskim javnim mnjenjem, kojem se poslala poruka upravo preko ovog elementa drame izbeglištva da je Evropska unija prestižna teritorija za život ljudi.

Papa Jovan XXIII je krajem 60-ih godina prošlog veka govorio da je “strategija Rimokatoličke crkve usmerena na ostvarenje dva zadatka: pacifikaciju međunarodnih odnosa i širenje uticaja preko globalnog pastirstva“. Drugim rečima, cilj Vatikana je pax catolica, koji treba da formira “mirno i harmonično društvo“. Zbog toga Rimska crkva širi humanitarni, prosvetiteljski i filozofsko-misionarski rad po svetu, pomaže siromašne (posebno koji posle toga postaju rimokatolici). U praksi geopolitika Vatikana predstavlja antipod političkoj korektnosti i globalnom materijalizmu, koji sve više osvaja savremenog čoveka. No, novi papa Franjo uneo je korekcije u vatikansku (geo)politiku dajući prednost podčinjavanju pravoslavnih, pre svega vaseljenskog patrijarha i pravoslavnih u Turskoj, zatim Srpske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini, uz obavezno promenu identiteta, te uspostavi dobrih odnosa sa SAD i Velikom Britanijom, uz čiju pomoć želi da slama pravoslavne, kako je to već činio slamajući komunizam i Sovjetski Savez. Novi papa Franjo, poznato je, ne uvažava pravoslavlje i pravoslavne crkve i predložio je da se istočna politika Vatikana vodi u okviru strategije long duree (“velika delatnost“). Takođe, papa Franjo je najavio da će istočnu politiku voditi po obrascu koji je zacrtao Benedikt XVI, a ovaj je, opet, bio pristalica pogleda Jovana Pavla II.