Зоран М. Арацки
ПРОПАГАНДНА МАТРИЦА ГЛОБАЛНИХ МЕДИЈА У ХИБРИДНИМ РАТОВИМА
Кроз квалитативну анализу садржаја карактеристичних прилога и наслова светских медија који су извештавали о НАТО агресији на Југославију, аутори указују на примену сложеног концепта хибридног ратовања у којем се дејством пропаганде утицало на психолошку дестибилизацију становништва, ширење моралне панике и лојалност држави. Стигматизацијом Срба кривица за разбијање државе приписивана је само једној страни. Циљ је био смањење могућности за отпор становништва. Деловањем на емоције подстицала се унутрашња нестабилност. Бомбардовањем националне телевизије, али и система релеја и предајника тежило се уништењу комуникационог суверенитета, чиме би медијски рат наметнут од стране 18 држава био политички оправдан. Уз лукаво пласирано мишљење да је Југославија историјски савезник Русије и земља комунистичког карактера, изграђиван је мит о српској непокорности и фатализму с којим се што пре ваљало обрачунати. Суверенитет државе прво је рушен у медијима, а тек, касније бомбардовањем и оружаном агресијом. Укрштањем војних, безбедоносних, економских, дипломатских и информативних метода и техника креирана је стратешка подлога за ратове пете генерације, у којима глобално конструисана манипулација постаје легитимни део конвенционалног ратовања. Циљ агресора је сломити дух нападнутог народа, стварност заменити дехуманизујућим фалсификованим сликама, а последице реалности преточити у узроке ангажовања.
ПОЛИТИЧКО КОМУНИЦИРАЊЕ У ДНЕВНОЈ ШТАМПИ СРБИЈЕ
Полазећи од става да је отворена политичка комуникација суштински елеменат савремене политике, аутори истражују симболичку размену аргумената, чињеница и информација између представника српске државе и опозиције, посебно проучавајући улогу дневне штампе и њен значај у креирању политичке културе. Фокус је на уочавању дискурсивности садржаја, при чему се квантитативном и квалитативном анализом уочава окошталост процеса политичког општења, једносмерног и пропагандног, од врха надоле, односно од власти ка грађанима. Нови облици нарације откривају доминантан садржај: текст се мења естетизованом сликом, критичка дубина нарцисоидном површином, а чврста аргументација и новинарска истраживања повлаче пред маркетиншким уверавањима, јефтином забавом и таблоидизацијом. Дневна штампа у Србији се добровољно посипа златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој живе моћне елите и богати оглашивачи, али не и обични грађани, осиромашени и загледани у будућност. Отуда и све евидентнији пад новинских тиража; уместо “Аргусовог ока” јавности штампа све више постаје огласна табла политичких партија и прикривених тајкуна, полигон за блаћење и дискредитовање политичких ривала. Референтни политички оквир креира се иза кулиса јавности, па се може констатовати да је српско друштво још увек удаљено од партиципаторног модела демократије, са свеобухватним учешћем грађана који процесима слободно формираног мишљења и воље мењају заједницу ради општег добра.
