Живојин Ђурић

Пандемије, поред катастрофалних последица по људске животе и глобалну економију, поседују много шири контекст који је неопходно сагледати. Неолиберализам се у савременом друштву успоставио као дефинишућа парадигма политичког и економског развоја што је последично довело до урушавања институција националне државе. Трансформација здравствених система према неолибералним принципима је довела до њиховог слабљења. Самим тим неопходно је анализирати и друштвени и политички контекст пандемија, јер је суочавање са њима до сада директно зависило од капацитета којим су националне државе располагале у тренутку њиховог избијања. Овде се, међутим, суочавамо са великим изазовом јер на овом пољу превасходно доминирају студије из медицине и економије, док је политиколошки и социолошки аспект стављен у други план. Овај рад нема претензије пружања коначних одговора, већ пре свега чини преглед неких основних хипотеза од значаја са аспекта политиколошког и социолошког дискурса, а који је, такође, неопходан у циљу стварања услова да се на најоптималнији начин суочимо са последицама пандемија.

Рад представља критичку анализу положаја националне државе у савременом друштву, а који се најчешће посматра кроз призму неолиберализма и неорелизма, као два најутицајнија приступа у теорији међународних односа. Имајући у виду да се рад бави једном веома комплексном темом аутори се у њему користе комбинацијом неколико различитих метода. Као основни метод свог рада аутори користе геополитички метод, који је нарочито значајан за разумевање проблематике којом се овај рад бави пре свега јер омогућава сагледавање узрочно-последичне везе географског и политичког са становишта сукобљености различитих интереса у контексту међународних односа. Имајући у виду да геополитички проблеми представљају вишедимензионалне феномене, примена анализе и синтезе као општих научних метода је свакако незаобилазна. У раду су, такође, коришћени анализа садржаја, географски и компаративни метод.

Основни задатак рада је да путем компаративне анализе политичких система две државе, Краљевине Саудијске Арабије и Исламске Републике Иран, покуша да утврди на који су начин различите интерпретације ислама утицале на конституисање њиховог политичког поретка. Аутори рада првенствено настоје да утврде начин на који су вехабијска и шиитска интерпретација исламског учења обликовале савремене политичке институције поменутих држава, али такође подробно анализирају исламски концепт суверености и феномен верских подела у исламу као два кључна предуслова конституисања саудијске монархије, односно иранске исламске републике. У првом делу укратко ће бити размотрен исламски концепт суверенитета, односно, питање носиоца суверености у исламу и начина на који се та сувереност реализује. Такође, позабавићемо се и најосновнијим карактеристикама исламске шизме тј. основним „линијама“ верске поделе у исламском свету. Средишњи део рада бави се анализом политичког уређења Саудијске Арабије и Ирана, са посебним акцентом на улогу коју је тамошња интерпретација ислама одиграла у њиховом успостављању, као и на важност коју она данас има за функционисање и одржавање ових поредака. У финалном делу биће изложен упоредни пресек најбитнијих карактеристика оба система, са циљем да се што експлицитније нагласе управо оне разлике у државном уређењу које су резултат разлика у тумачењу и практиковању ислама.

У раду аутори настоје да протумаче прилике у Европи и на Балкану у деценијама које су на размеђу векова претходиле Првом светском рату и времену његовог одвијања и исхода. Као почетни и завршни репери пе­риода у коме су акумулиране супротности које су довеле до светског сукоба, истакнути су Берлински конгрес 1878. и Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника 28. јуна 1914. године. Испитујући замршену дијалектику односа снага великих европских империја и њихових савеза и противсавеза, аутори у први план анализе стављају положај и улогу Краљевине Србије, тј. укупног српског чиниоца у јужнословенским, балканским и европским приликама, али и остала три незаобилазна актера: Аустроугарску (са Немачком у позадини), Турску у опадању и Русију у политичкој, социјалној и револуционарној конфузији. Кључни план анализе је геополитичко саодношење, на­рочито аустроугарског и немачког ширења на југоисток, и руска балканска политика подршке словенским и православним народима у њиховим напорима стицања независности од два велика царства. Разлагање и нестанак Аустроугарске, Турске и Руског Царства посматра се кроз дипломатске осцилације и бурну деструкцију традиционалног империјалног и колонијалног поретка у Европи. Оцртавајући контуре пријатељских и савезничких српско/руских односа пред Први светски рат аутори означавају руске ставове према другачијем устројству Балкана, проблематичном одржању Турске и Аустроугарске, али и битне руске интересе у региону и Европи. У читавом раду аутори имају на уму снагу етничке и духовне али и религијско-црквене сродности и привлачења српског и руског народа, који су деловали чак и онда када политичке прилике и понашање националних елита није било на потребном нивоу и у складу вредностима и поукама историје.

Овај рад критички анализира различите концептуалне при­ступе у теоријском третману модерне државе. Излажући недостат­ке веберијанског приступа држави, фокус се помера са државе као креатора правила и ексклузивне употребе насиља за поштовање одлука које доноси на многобројне форме интеракције више засебних система карактеристичних за свако људско друштво. У том смислу држава има и ограничену аутономност која није фиксирана. Уважавајући поделу на деспотску и инфраструктурну моћ др­жаве, рад такође анализира и однос државног капацитета и демо­кратке, однос између државног, политичког и административног капацитета, утицај процеса глобализације на државне капацитете и сувереност, те, коначно, истражује важност вертикалног и хоризонталног легитимитета за класификовање на слабе и јаке држава. Рад се закључује са наглашавањем међусобно оснажујуће релације између нивоа државног капацитета и нивоа демократије, са афирмацијом улоге државе и у ери глобализације и са позиционирањем односа држава-друштво као есенцијалног за разумевање државног деловања.

Циљ рада je да путем анализе политичких институција, као и анализе кључних момената модерне турске историје, што потпуније прикаже главне карактеристике политичког система Републике Турске. Такође, аутори рада анализирају улогу војног фактора у формирању и одржавању секуларног курса републике, и настоје да расветле суштину актуелног “исламистичког” скретања са кемалистичког пута. У раду је прво дат историјски осврт на Ататуркову реформу и настанак турске републике, а затим следи приказ основних карактеристика њених политичких институција. Потом аутори анализирају некадашњу и садашњу улогу војске у турском политичком животу, као и реформски заокрет који је наступио након победе исламиста на изборима 2002. године. У завршном делу разматра се питање да ли актуелна политика владајуће АКП води већој демократизацији друштва, његовој исламизацији или пак доминацији једне партије над свим кључним полугама власти?

У раду се настоји показати како се и на који начин врши актуелна разградња модела модерне националне државе у контексту процеса глобализације и глобализма као његове идеолошке подло­ге. Разградња и разарање националне државе у раду се анализирају пре свега преко процеса њене денационализације, десуверенизације, и детериторијализације, а једним делом и кроз процесе деиндустријализације и економског геноцида. Такође се тежи објаснити природа и конфигурација новог светског поретка који се гради на згаришту националне државе као њена алтернатива, како у домену међународних односа тако и на плану постнационалне политичке заједнице која се настоји васпоставити. У назначеним процесима, такође, дезинтегришу се и модерни национални идентитети да би њихово место заузели мањински етнички идентитети намирујући своје територијалне апетите на рачун десуверенизације и детериторијализације постојећих националних држава.

Овај рад се бави са концептуалним приступима у разумевању класификације на јаке и слабе државе. У том смислу, ана­лиза започиње са идентификовањем две димензије државног капацитета: ангажовањем ресурса за остварење јавних политика и легитимношћу, то јест, реализацијом тих циљева. Инструментална димензија државе је надопуњена димензијом обезбеђивања и испоруке јавних добара. Претходно имплицира раздвојеност држа­ве и друштва, аутономију државе и, генерално, третман државе из технократске перспективе. Завршни део рада је је критика мерења државне снаге заснованог на перформансама формалних институција стављањем акцента на идеју државне моћи као подручја сложених и динамичних друштвених односа који условљавају функционисање државног апарата.

Основна суштина актуелних неолибералних процеса усмерена је ка демонтажи кључних институционалних капацитета мо­дерне националне државе. У овом раду основна теоријска анализа биће усмерена на процесе угрожавања и демотаже безбедоносних капацитета националне државе. Глобализацијски трендови отворили су бројне и несагледиве кризе, које су почеле као финсијске, економске, а све више постају политичке односно безбедоносне. Бројни су безбедоносни ризици и све теже је остварити контролу над њима на нивоу системских капацитета националне државе.

Националну и државну политку Србије, усмерену на решавање проблема Косова и Метохије, потребно је водити са становишта реализовања виталних националних и државних интереса Републике Србије. У језгру тих интереса налазе се вредности територијалног интегритета и суверениости Србије на читавом државном простору укључујући и јужну аутономну покрајину. Одатле је реинтеграција територије покрајине КиМ примарни национални и државни интерес који условљава интеграцију Србије у Европску унију. Да би се ти интереси одредили и испољили, те остварили и што ефикасније заштитили, потребан је унутарнационалани консензус око његових оптималних политичких и уставноправних облика. Унутрашњи дијаог има сврху само уколико се одвија у духу отворене и искрене размене мишљења о свим уставноправним и државнопраавним могућностима решавања косметског проблема са којим се у погоршаним српско/албанским односима суочава Република Србија и српски народ у целини. Дијалог о Косову и Метохији није почео недавно, он је заправо неизоставни део овдашње, давније и скорије историје. Отуда је потребно имати на уму да научни допринос у трагању за оптималним решењем не би требало оптерећивати кратким интервалима трајања и крајњим роковима окончања. Проблем КиМ је исувишпе обремењен унутрашњим и спољашњим супротностима и искључивостима, да би био решаван и разрешаван брзим и наглим, недовољно припремљеним одлукама. У потрази за обострано прихватљивим српско/албанским решењем косметско проблема потребно је имати добру вољу, испољити стрпљење али и упорност. У таквом приступу решавању проблема Косова и Метохије управо научници из домена друштвених наука у Србији, могу да дају свој драгоцени допринос.