Војин И. Видановић
ПРОБЛЕМИ АЗИЛАНАТА У СРБИЈИ
Од 2008. године, када је ступио на снагу Закон о азилу, па до данас у Србији се бележи пораст броја евидентираних особа које траже азил. Колико их пролази кроз нашу земљу, а који нису евидентирани и не траже азил, тешко је поуздано проценити. Тежак живот у земљама Азије и Блиског Истока и ратови на северу Африке утицали су да се повећа број породица који су се у потрази за бољим животом „заглавили“ у нашој земљи. У раду покушавамо да скренемо пажњу стручној и научној јавности на азиланте који су прешли границе и границе, које су разни кријумчари људима остављали пред нашим границама а да су они сами мислили да су већ у некој земљи ЕУ, и на оне, који престрашени или поучени, да сусретом са МУП-ом одмах траже азил. Посебан проблем су малолетници, одвојени од родитеља, и не знају каква их судбина чека. Подаци које анализирамо прикупљени су у Комесаријату за избеглице, Центру за смештај малолетних страних лица без пратње родитеља или старатеља и Центру за заштиту азиланата Циљ прилога је покушај одговора на питања: броја и порекла азиланата као и правне и практичне стране остваривања њихових права, анализе услуга које им се пружају и могућности за побољшање истих. Познато je да су азиланти на том путу наде и неизвесности изложени опасностима трговине људима и различитим облицима злостављања, деца и жене поготово, и да им је потребна адекватна помоћ и заштита. За пружање помоћи, уз законску регулативу, потребан је довољан број кадрова за пружање психосоцијалне помоћи, институционални смештај и материјална средства.
СОЦИЈАЛНИ РАД У ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИМ УСТАНОВАМА: СТУДИЈА СЛУЧАЈА – СРБИЈА И БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА
У чланку се анализира актуелни правни оквир којим се уређује социјални рад у васпитно-образовним установама Србије и Босне и Херцеговине, актуелно стање социјалног рада у њима, као и потребе за његовим постојањем у предшколским, основношколским и средњошколским институцијама. Циљ рада је утврђивање стања социјалног рада у овим установама, скретање пажње јавности на потребу његовог увођења како би превенирао социјалне проблеме деце и ученика, ублажавао последице различитих социјалних тешкоћа којима су изложена деца и ученици и, у садејству са другим стручњацима ових установа, доприносио побољшању васпитне, а посебно социјалне и превентивне функције ових установа. Као теоријско-методолошки оквир, у раду су коришћене методе: историјска, компаративна и статистичка метода, а од методских поступака анализа садржаја. Емпиријска анализа je базирана на званичним статистичким подацима и документима државних институција у Србији и Босни и Херцеговини. То су за Србију: Републички завод за статистику и Министарство просвете, науке и технолошког развоја, а за Босну и Херцеговину: Агенција за статистику БиХ, Федерални завод за статистику, Федерално министарство образовања и науке, Републички завод за статистику Републике Српске и Министарство просвете и културе Републике Српске. Компарација је усмерена на разлике и сличности између Србије и Босне и Херцеговине у погледу нормативне регулативе, стања заступљености социјалног рада у васпитно-образовним установама и потреба за његовим увођењем у ове установе. И у регулативи и у реалном животу, социјални рад није заступљен сходно израженим потребама деце и ученика као и њихових породица. Истовремено, у последње две деценије подаци о различитим видовима патологија на школском узрасту су све евидентнији, што захтева ангажовање, поред одговарајућих васпитно-образовних струка, и струке „социјални радник“ – у превентивном, саветодавном и акционом смислу.
