Vladimir V. Prvulović

Posle svih nepravdi koje su međunarodni faktori, pre svega ratni neprijatelji, ali i kasniji mirotvorci, učinili srpskom narodu u dva svetska rata, u planiranom razbijanju SFRJ - medijskom harangom, sankcijama i agresijom NATO na SRJ i Srbiju, jasno je da tada, pa ni danas nije bilo lako biti Srbin. Sigurno je rizično javno se tako deklarisati u svetu koji je Srbe svrstao u „loše momke“, a posebno je to teško našim iseljenicima u zemljama sa dominantnim antisrpskim stvavovima. Zato se mnogi naši iseljenici, iz egzistencijalnih, pre svega ekonomskih razloga, ustežu da izraze svoje srpsko poreklo i identitet. Ako moraju, radije ističu da su Jugosloveni. Za razliku od njih, pripadnici bivših jugoslovenskih naroda, razbijanjem Jugoslavije uz pomoć zapadnih zemalja u koje su se kasnije iselili, ponosito ističu svoju novu državnost, odričući se srpske prošlosti, istorije i kulture i distancirajući se od svega što je srpsko. Sve to, pokazali su podaci iz poslednjeg popisa stanovništva u SAD 2011, koji nam daje neverovatne statističke podatke. U SAD ima duplo više Jugoslovena, a od Srba više Hrvata, Slovenaca, pa čak i Albanaca. To je činjenica koja ukazuje da se na duži rok, posebno u drugoj i trećoj generaciji naših ljudi u rasejanju, radi o nekoj vrsti dobrovoljne asimilacije, uz postepeni gubitak srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Srbija, kao zemlja matica i Srpska pravoslavna crkva, bi morale da preduzmu državničke i verske, obrazovne, međunarodno pravne mere, za ohrabrivanje i zaštitu naših ljudi u rasejanju da sačuvaju svoj srpski identitet i prenose ga na nove generacije svojih potomaka. Inače će polako, ali sigurno čak i statistički nestati.

Pedesetogodišnjica osnivanja Fakulteta političkih nauka, zajedno sa istim jubilejom Instituta za političke studije iz Beograda, poslužile su kao povodi za dublje razmatranje stanja i dometa srpske političke nauke u vreme kada su ove značajne institucije osnovane, ali i da se označe slabosti ili smetnje u njihovom razvoju. Kao iskorak iz razmatranja prošlosti, ideja ovog naučnog skupa je da naznači neke od paradigmi za budući razvoj srpske politikologije, u mnogo otvorenijim i slobodnijim okolnostima, bez direktne kontrole državne vlasti. Cilj ovog rada je da utvrdi da bez kritičke analitičnosti aktuelnih društvenih, političkih i ekonomskih odnosa u Srbiji, nema značajnijeg prodora slobodne politikologije. Ona bi, uz temeljitu i ozbiljnu kritičnost, morala da bude, na neki način i anticipatorska, kako bi predlozima učestvovala u otklanjanju uočenih i analiziranih slabosti u konceptu društvenog razvoja ili u njegovoj realizaciji. U SFRJ u vreme osnivanja značajnijih obrazovnih i naučnih institucija u političkim i društvenim naukama, najveći dometi politikologije su bili da pozitivno obrazloži samoupravni projekt društvenog razvoja, kao pozitivan i viši stepen razvoja socijalizma sa ljudskim likom. Tadašnja jugoslovenska politikologija dala je značajan doprinos i na međunarodnom planu u afirmaciji, teorijskom osmišljavanju i primeni koncepta aktivne miroljubive egzistencije i politike nesvrstanosti, unapređivanja ljudskih prava i sloboda, posebno prava nacionalnih manjina i osnivanja i afirmacije Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS, današnji OEBS). Dakle, na planu isticanja uspešne miroljubive politike i diplomatije SFRJ. Oštrija kritika usvajanih ustavnih ili zakonskih rešenja u unutrašnjoj politici  je, nasuprot tome, bila sankcionisana, u vidu odstranjivanja kritičara iz nauke ili obrazovanja, pa sve do zatvorskih kazni za „neprijateljsku propagandu“. Ta vremena su, na sreću, prošla, ali se sada treba odupreti tabloizaciji politikoloških rasprava, posredstvom tzv. političkih analitičara, uglavnom sa podrškom merama aktuelne vlasti.

U vreme kada Republika Srbija čini ogromne napore da, sa jedne strane, ispuni sve postavljene kriterijume (Kopenhagenske i druge) Evropske unije i otvori, a zatim i zatvori 35 pregovaračkih poglavlja, kao uslova za prijem u EU (orijentaciono 2025. godine), Evropska unija prolazi kroz turbulentni period razvoja, sa izazovima novih unutrašnjih podela i grupisanja, sa krizom institucija i sa smanjenim uticajem u globalnim geopolitičkim odnosima u globalizovanom svetu. Da li će se Evropska unija (posle izlaska Velike Britanije 2019. godine) i rešavanja kriznih pitanja odnosa prema nezaustavljivom talasu izbeglica, ekonomske krize u nekoliko zemalja, kao i pokušaja secesije Katalonije, pregrupisati u tri kruga zemalja ili dovesti u pitanje opstanak ove velike ekonomske i političke integracije sa oko pola mijlijarde stanovnika? O konkretnim problemima Evropske unije i njenih najvažnijih institucija govori se u ovom prilogu, sa navođenjem brojnih slabosti i nedorečenosti pozicioniranja EU u međunarodnim odnosima, oportunizma u odlučivanju i stavljanja EU u službu obezbeđivanja globalne geopolitičke dominacije SAD i NATO, kao sredstva za realizaciju takve politike.

Koja je pozicija malih i srednjih zemalja, kakva je naša, u globalizaciji međunarodnih odnosa? Da li je savezništvo i stavljanje pod „kišobran“ velikih jedini put za zaštitu nacionalnih interesa? Kakva je sudbina tzv. marionetskih režima u istoriji i danas? Ima li prostora za nezavisnu poziciju i zaštitu sopstvenih nacionalnih interesa malih zemalja u konstatovanoj globalizaciji međunarodnih odnosa? Da li je rešenje izolacija od procesa globalizacije ili uključivanje u te procese u sopstvenom ekonomskom i političkom interesu? Kakva su iskustva drugih malih i srednjih zemalja? Pozicija Srbije u savremenim međunarodnim odnosima.

Rasprave o tome da li su nam potrebni ekonomski diplomate u najvažnijim svetskim privrednim centrima ukazuje da, nažalost, kod nas još uvek nije shvaćena prava uloga i značaj ekonomske diplomatije za privredni oporavak i nastup naše privrede u sve­tu. Razvijene zemlje su to odavno shvatile i ekonomska diplomatija pruža veliki doprinos promociji njihovih privreda i zaštiti nacionalnih ekonomskih interesa. S obzirom na to da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja raspisalo javni konkurs za prvih 28 naših ekonomskih diplomata u svetskim centrima, postavlja se pitanje: kakvi su nam kadrovi potrebni za te funkcije? Koje sposobnosti mora da poseduje moderni ekonomski di­plomata? Koje kriterijume treba poštovati prilikom izbora tih kadrova? Kako objektivno meriti njihov stvarni doprinos? Kakva su iskustva drugih, razvijenih zemalja na tom planu?

Doznake su za Srbiju najvažniji izvor inostranog kapitala, ali se dijaspori i prilivu doznaka posvećuje malo pažnje. U ra­du razmatramo različite karakteristike srpske dijaspore, moguće motive za slanje doznaka i načine za kanalisanje doznaka u produktivne svrhe. S obzirom na veliku razjedinjenost srpske dijaspore, kao i loša iskustva sa ulaganjem u razvoj matične države, ne tre­ba očekivati velike efekte od poziva na pomoć i na patriotizam. Efikasan pristup srpskoj dijaspori podrazumeva razvoj novih odnosa i nove ponude za ulaganje u maticu.

Ekonomska kriza iz 2008. godine se sa finansijskog tržišta prelila na različite segmente privrede i društva. Tokom protekle godine mutirala je u krizu javnih finansija pojedinih evropskih zemalja, u prvom redu Grčke i Irske. U radu razmatramo uzroke krize, posledice krize i antikrizne mere na nacionalnom i međunarodnom nivou. Cilj rada je da se sagledaju zajednički faktori razvoja krize i da se razmotri da li su oni specifični za određene države i ekonomska okruženja ili je reč o iskustvima koja mogu da posluže kao generalno upozorenje savremenim državama, pa i Srbiji.

U jeku najnovijih dešavanja na svetskom finansijskom tržištu, posle propasti nekoliko velikih finansijskih konglo­merata, aktuelizuje se staro pitanje o podvajanju komercijalnog i investicionog bankarstva. Pokazalo se da su zahuktali egzotični poslovi sa hartijama od vrednosti bili glavni pokretač finansijskog kraha i, s tim u vezi, kao rešenje nameće se razdvajanje investicionih i komercijalnih bankarskih poslova. Glavni argument je da se ne sme dozvoliti da novac poreskih obveznika ponovo leči probleme banaka u privatnom vlasništvu, probleme prouzrokovane lošim procenama i odlukama ambicioznih menadžera. Ukazuje se na činjenicu da krivce za krizu treba prevashodno tražiti u sebičnoj ljudskoj prirodi, a ne u određenim evolutivnim sistemima (kao što je razvijeno finansijsko tržište). Rad se u prvom delu fokusira na razvoj univerzalnog bankarstva. Dalje su ukazuje na prednosti i manjkavosti ovog koncepta, da bi se u poslednjem delu sumirali okviri novih oštrih regulatornih propisa i preporuka u ovom segmentu finansijskog tržišta. To je odgovor na realne ekonomske gubitke, s jedne, i na pritisak javnosti, s druge strane.