Владимир В. Ајзенхамер

The purpose of this paper is to provide answers to the questions why health is viewed through the lens of national and international security, and what might be the potential role of the armed forces in strategic response to health security challenges. Relying on theoretical settings of Foucault's discourse studies and securitization concept developed by the Copenhagen School of security studies, authors will try to illuminate the nexus between political discourse, military and securitization of health. The analysis of the political and academic discourse has found that with regard to security the most important health challenges are considered the occurrence and spread of infectious diseases, especially HIV/AIDS, and the ability to make use of biological agents as weapons. As the most important reasons why health is viewed through the lens of security are considered to be major economic losses incurred due to health crises, high mortality rates, migration, the impact of health crises on the armed forces and peacekeeping operations. The paper concluded that the armed forces play a role in the public health security through monitoring and early warning, through epidemiological and laboratory opportunities for early detection of new epidemics or pathogens, as well as through providing assistance after major natural disasters. The paper analyzes the public health and security in the Republic of Serbia, and it was concluded that it is necessary to undertake more efforts in recognizing health as a field of national security, and health risks as the risks of security.

Самопроглашена независност Косова и признања његове државности од стране многих држава доводи такозвано независно Косово (ТРК) у позицију да се може разматрати заједно са Палестином (односно Палестинском Самоуправом коју је основао ПЛО и прогласио независност двадесет година пре ТРК (1988). Обе територије, њихов статус и настојање група које се представљају као заступници интере­са палестинских Арапа односно косовских Албанаца битна je тема за изучавање. Компаративна студија два пута за стицање меунаородног легитмитета посебно je важна за Србију у процесу утврђивања статуса њене јужне покрајине. Јанковић u Ајзенхамер су после разматрања појма међународни легитимитет који су представили као један oд елемената грађевине новог светског поретка размотрили неколико димензија међународног легитимисања двају ентитета. Аутори су изложили хронологију битну за процес, кратко разматрање историјских околности, преглед међународне ситуације u геополитичке позиције на којима ce налазе наведене територије. У закључном делу наведено je пет разлнка нзмеђу самопроглашене албанске државе на Косову и Метохнји и од стране арапских држава проглашене државе Палестине у стицању међународног легитимитета.

Основни задатак рада је да путем компаративне анализе политичких система две државе, Краљевине Саудијске Арабије и Исламске Републике Иран, покуша да утврди на који су начин различите интерпретације ислама утицале на конституисање њиховог политичког поретка. Аутори рада првенствено настоје да утврде начин на који су вехабијска и шиитска интерпретација исламског учења обликовале савремене политичке институције поменутих држава, али такође подробно анализирају исламски концепт суверености и феномен верских подела у исламу као два кључна предуслова конституисања саудијске монархије, односно иранске исламске републике. У првом делу укратко ће бити размотрен исламски концепт суверенитета, односно, питање носиоца суверености у исламу и начина на који се та сувереност реализује. Такође, позабавићемо се и најосновнијим карактеристикама исламске шизме тј. основним „линијама“ верске поделе у исламском свету. Средишњи део рада бави се анализом политичког уређења Саудијске Арабије и Ирана, са посебним акцентом на улогу коју је тамошња интерпретација ислама одиграла у њиховом успостављању, као и на важност коју она данас има за функционисање и одржавање ових поредака. У финалном делу биће изложен упоредни пресек најбитнијих карактеристика оба система, са циљем да се што експлицитније нагласе управо оне разлике у државном уређењу које су резултат разлика у тумачењу и практиковању ислама.

Циљ рада je да путем анализе политичких институција, као и анализе кључних момената модерне турске историје, што потпуније прикаже главне карактеристике политичког система Републике Турске. Такође, аутори рада анализирају улогу војног фактора у формирању и одржавању секуларног курса републике, и настоје да расветле суштину актуелног “исламистичког” скретања са кемалистичког пута. У раду је прво дат историјски осврт на Ататуркову реформу и настанак турске републике, а затим следи приказ основних карактеристика њених политичких институција. Потом аутори анализирају некадашњу и садашњу улогу војске у турском политичком животу, као и реформски заокрет који је наступио након победе исламиста на изборима 2002. године. У завршном делу разматра се питање да ли актуелна политика владајуће АКП води већој демократизацији друштва, његовој исламизацији или пак доминацији једне партије над свим кључним полугама власти?

Партија правде и развоја (АКП) доминира турском политичком сценом већ више од једне деценије. Декада њене владавине распламсала је бројне контравеpзе у вези са стањем демократије у земљи која се на Западу, по правилу, сматра најдемократичнијом муслиманском државом. Оптужбе на рачун ауторитарности актуелног председника Реџепа Тајипа Ердогана, довођење партијског врха у везу са корупцијом, као и растући тренд ограничавања слободе медија, бациле су у засенак неоспоран допринос владајуће партије процесу демократизације турског друштва. Реч је о стављању омнипотентне турске армије под контролу цивилних власти, чиме је отклоњена највећа баријера убрајању ове државе у категорију демократских система. Ипак, све учесталије замерке на актуелну политичку ситуацију у Турској и ауторитарне трендове на Босфору никако не могу бити игнорисане, што отвара легитиман простор за проучавање различитих аспеката (не)демократичности савременог турског друштва. Аутори овога рада ће своју анализу усмерити на изборни процес, и утврђивање нивоа његове демократичности, на примеру парламентарних избора 2015. Аутори полазе од претпоставке да, уколико су, у одређеном обиму, задовољени критеријуми слободних и поштених избора, Републику Турску можемо оценити као демократску државу, макар на минималном тј. изборном нивоу.