Владимир Трапара
БАЈДЕНОВ ПРИСТУП РУСИЈИ: „ЛАКО РЕСЕТОВАЊЕ“?
Тема овог рада јесте политика према Русији актуелног председника САД, Џозефа Бајдена, у току прве године његовог мандата. Аутора је на бављење овом темом мотивисао билатерални самит Бајдена и руског председника Владимира Путина од 16. јуна 2021. године, када је Бајден за Русију и САД употребио израз „две велике силе“. Ово је било прво признање Русије за велику силу од стране неког постхладноратовског америчког председника. Имајући у виду колико је Русији стало до статуса независне велике силе која равноправно са другим моћним играчима на светској сцени уређује међународне односе и призната је као таква, аутор поставља истраживачко питање: означава ли овај Бајденов поступак почетак „лаког ресетовања“ руско-америчких односа? За разлику од претходног „ресетовања“ – трећег неуспелог постхладноратовског покушаја приближавања Русије и САД, које је 2009. Бајден најавио а председник Обама спроводио – овога пута приближавање не би ни било циљ. Уместо тога, тежило би се „структурисаној конфронтацији“, односно уношењу правила и поретка у актуелну конфронтацију Русије и САД, како би она постала стабилнија и предвидљивија, односно садржала мању опасност од ескалације ка отвореном оружаном сукобу. Структурисана конфронтација постојала је и за време Хладног рата, када ни САД ни Совјетски Савез нису једно другом доводили у питање статус суперсиле. Паралелно са структурисаном конфронтацијом, две силе би сарађивале у областима где је то могуће. Аутор позитивно одговара на постављено питање – Бајденов приступ Русији заиста се може назвати „лаким ресетовањем“, али је његов успех неизвестан због лабавих темеља на којима почива. Једина област од суштинског значаја у којој Русија и САД могу стабилно да сарађују јесте контрола стратешког нуклеарног наоружања. Иако мотивисан да смањи тензије у односима с Русијом неповољним међународним и домаћим околностима по САД, Бајден уједно инсистира и на идеологизованом наративу о борби између сила демократије и аутократије, којим настоји да поништи Трампово недемократско наслеђе и ојача аргументацију у прилог наставка спровођења велике стратегије либералне хегемоније. Његов релативно рани позив Путину на билатерални самит и признање Русије за велику силу аутор види као резултат притиска који је Русија у априлу месецу извршила гомилањем трупа на украјинској граници, након чега су САД одустале и од супротстављања изградњи гасовода Северни ток 2. Лабаву равнотежу у Украјини, уз евентуални отпор делова америчке спољнополитичке елите третирању Русије као велике силе, аутор види као највећу претњу успеху „лаког ресетовања“ и извор потенцијалне ескалације руско-америчке конфронтације.
ПРЕДСЕДНИЧКА КРИЗА У ВЕНЕЦУЕЛИ: УЗРОЦИ, АКТЕРИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
Предмет овог рада је актуелна председничка криза у Венецуели, избила јануара 2019, услед одлуке Сједињених Америчких Држава (САД) и још око 50 земаља света да не признају Николаса Мадура за изабраног председника Венецуеле. Циљ је да се истражи како и зашто се Венецуела нашла у таквој ситуацији, ко су основни актери који учествују или утичу на кризу, и који сценарији развоја кризе се могу очекивати у будућности. Коришћене методе су анализа садржаја и историјско-компаративна метода, јер се жели ући у генезу узрока и актера која ће кулминирати кризом. Резултат истраживања показује да је у кризу одвело хронично лоше управљање Венецуеле нафтом као основном полугом њене економије и друштва, и то на подручју хегемоније САД, с којима се сукобио чавистички пројекат изградње венецуеланског друштва и регионално активне спољне политике. Закључак је да сплет актуелних узрока и актера, заједно са текућом пандемијом коронавируса, фаворизује одржавање пат позиције у недоглед.
