Владимир Маринковић

Питање теоријског приступа и практичног решавања проблема сиромаштва се може поставити и на други начин – како се теоријски, политички, морално приступа питању економских могућности једне земље у целини и региона у њеном саставу. Очигледно је  да ово питање није само економско у ужем смислу те речи. Напротив, објективан, целовит приступ питањима економских могућности потврђује  потребу и доприноси ширем приступу економским питањима. Тачније речено, подстиче да се гради шири економско теоријски и развојни приступ. Тај приступ је истовремено најјача аргументација у супротстављању уском економистичком приступу, који економски, а тиме у великој мери  и укупни живот друштва настоји да укалупи у табеле, проценте, графиконе. Када би то било тачно и могуће,  друштвом би владале књиговође. Не спорећи, наравно, значај статистичких економских и развојних показатеља, управо кроз функционисање и изузетну флесибилност тржишта потврђује да је живот много богатији и разноврснији, и да се та разноврсност и развојност и динамика живота и промене које он носи, само у ограниченом обиму може сврстати у табеле и графиконе. То, још једном, потврђује неопходност редефинисања основних категорија економске и друштвене теорије, у складу са променама које су се догодиле у протеклим деценијама и чији смо савременици и данас. Очигледно је да  се у савременом добу, услед промена у друштвеној структури, структури производње,  развоју нових технологија, чији је резултат све већа количина матријалних добара  која је доступна све већем кругу потрошача,  промена у начину живота и систему друштвених и личних вредности,  не могу истим параметрима да се мере економски и развојни показатељи, укључујући ту и интегративни показатељ, који је дефинисан као економске могућности Србије.

Наведена констатација суочава нас са неизбежношћу трагања за одговором на питање шта су то економске могућности, како да се оне на најобјективнији,  најцеловити начин дефинишу, како да се  дефинишу компоненте  које чине економску развијеност, а на основу тога и чиниоци који утичу на стање и перспективе економских могућности.  Пре свега,  већ на појавној равни је уочљиво колико је тешко и теоријски, али и практично,  ризично  покушати да се дефинише појам економских могућности.

Савремена пракса, како економски и технолошки развијених земаља, при чему се, пре свега, имају у виду земље ЕУ, у којима су у највећој мери развијени концепција и пракса социјалног мира, тако и земаља транзиције потврђује да се правни оквир, сви инструменти и механизми социјалног мира морају посматрати, пре свега у контексту друштвеног окружења, по принци­пу повратне спреге, која подразумева да друштвено окружење одражава однос релевантних друштвених снага, одређује основни оквир, и у крајњој линији реалне домете механизама и инструмената социјалног мира. Исто тако сви инструменти и механизми социјалног мира морају се посматрати повезано, као делови једне функционалне целине, који служе као ослонац једни другима. Не треба посебно доказивати да нема развијеног ефикасног система колективног преговарања без слободе организовања синдиката и послода ваца, без одговарајуће друштвене моћи ових организација, да не може бити социјалног дијалога ако нема развијеног система колективног преговарања, а свега тога без права запослених на информисање, консултовање, саодлучивање. Само кроз заједнички повезани рад ових институција и механизама могуће је градити трајни стабилни социјални мир. Из тога проистиче да правне оквире, организацију, начин рада и објективне домете Агенције за мирно решавање радних спорова треба посматрати у актуелном политичком и економском друштвеном контексту.

Чињенице говоре о потреби великих промена поготово по питању филозофије бизниса и приступа процесу руковођења у јавној и државној управи. Међутим, нова филозофија управљања и предузетништва је идентична и за јавни и за приватни сектор. Штавише, људи који руководе државним институцијама и компанијама имају већу одговорност од својих колега у приватном сек­тору пошто су резултати њихове ефикасности намењени свим грађанима и целокупној друштвеној заједници. У нашој земљи то није случај, посто статистички показатељи неумитно указују да је велика већина државних компанија неефикасна и послује са великим губицима а државна управа од 2000. го­дине служи искључиво као извор за ново запошљавање партијских кадрова и развијање непотизма.

Развој људских ресурса представља једно од битних подручја истраживања економских наука. Управо се област људских ресур­са може дефинисати као онај мост између основних и примењених наука, које су доживеле свој процват у другој половини двадесетог и на почетку двадесет првог века. Потврду оправданости таквог приступа даје, пре свега чињеница да данас најбоље резултате највише на плану економског и технолошког напретка и на томе заснованог квалитета живота постигле оне земље које су највише улагале у развој људских ресурса. А улагање у људске ресурсе не подразумева само новац, већ је то у првом реду опште прихваћени друштвени став о људским ресурсима као највећој вредности. Међутим, економија је у проучавању људских ресурса дуго времена била ограничена у оквирима организације рада њеног унапређивања, унапређивања индивидуалне и групне продуктивности рада, услова рада у микро средини, механизама награђивања, односно обрачуна зарада и тсл. Другим речима, микро економија је доминирала над макро економијом. Наравно, неспоран је значај ових питања и потреба трајног бављења њима. Међутим, економске науке у целини направиле су одлучујући искорак, када су на пла­ну људских ресурса развиле интердисциплинарни приступ, који у свом епицентру има људску личност, као покретача и ствараоца свих друштвених процеса. То је био „Кантов коперникански обрт“ који је отворио пут ка новим теоријским концептима и стратегијама развоја људских ресурса.

Предмет истраживања у овом раду је безбедносни менаџмент примењен у обавештајним организацијама. Аутори се баве општим принципима безбедносног менаџмента у наведеним организацијама, с циљем да утврде његове специфичности. Као про­стор истраживања одредили су земље настале дисолуцијом СФРЈ, са фокусом на Републику Србију, Републику Хрватску и Босну и Херцеговину. Током истраживања аутори уочавају специфично­сти безбедносног менаџмента у обавештајним организацијама, од којих неке проистичу из наслеђа претходне, заједничке државе СФРЈ, а друге из природе обавештајног рада.