Dr Vesna Stanković Pejnović

Biomoć reguliše društveni život iz njegove unutrašnjosti, a sa drugim tehnologijama moći, represivnom i disciplinarnom moći deluje na telo i subjektivitet. Kapital, ovladavajući biomoći upravlja nastalim modalitetom društvene proizvodnje, stvarajući novi režim, orijentisan logikom proizvodnje i kontrole. Današnja kapitalistička akumulacija je „stvaranje profita putem komodifikacije biosa“ kroz moć čija je funkcija potpuno zaposedati životom, brišući razliku između javne i privatne sfere. Novi oblici kapitalizma koriste specifične tehnike biomoći kako bi ovladali životom kroz uspostavu standarda, mehanizama prinude i definisanja normi. Kognitivni kapitalizam izvlači profit iz apstraktnog rada koristeći intelektualnu (percepcija, komunikacija, mašta, razum) i čulnu (iracionalna osećanja, afekti, strasti) energiju. Kroz „instrumentalnu moć“ nadzorni digitalni kapitalizam, oslanjajući na veštačku inteligenciju izvlači višak podataka od svojih korisnika. Cilj rada je pokazati da je ovladavanje nad biopolitičkim telom, u perspektivi Harta i Negrija, objedinjenim u pojmu ljudskog kapitala kroz biomoć i društvenu kontrolu, omogućeno iskorištavanje apstraktnog rada kognitivnog kapitalizma, te modifikovati ljudsko ponašanje sa novim izvorima sakupljenih podataka nadzornog kapitalizama.

U kapitalizmu zainteresovanih strana, kompanije teže dugoročnom stvaranju vrednosti čime je i naglašena potreba za javno-privatnim partnerstvima. Vlade diljem sveta pokazale su snažan entuzijazam prema usvajanju ovog koncepta u različitim sektorima infrastrukture usled nezadovoljstva zbog neefikasnosti javnog sektora. U interesu privatnog sektora i interesa zajednica usmerenih na dobrobit, država ima ključnu ulogu u regulisanju odnosa između partnera i održavanje jednakih uslova u poslovanju. Ona ujednačava uslove za takvo partnerstvo i omogućuje njihovo efikasno delovanje kao oblika privatizacije, širenja interesa privatnog sektora i tržišta. Cilj rada je ukazati da su motivi za usvajanje javno privatnog partnerstva od strane vlada usmereni ka efektivnosti ovakvog oblika partnerstva kroz promovisanje brze isporuke projekata javne infrastrukture i podeljenim rizicima javnog i privatnog sektora, prilagođavajući se novom obliku kapitalizma u kome kompanije dobivaju ulogu partnera u javnim poslovima, a koji podržavaju razne institucije međunarodne zajednice. Takvu politiku sledi i vlada Srbije koja podupire napore da se nadležnosti javnih preduzeća mogu delimično ili u potpunosti preneti na privatni sektor, sledeći praksu zemalja Evropske unije u unapređenju energetske efikasnosti na svim nivoima.

Fridrih Niče, a kasnije i Maks Šeler, u određenoj meri sledeći Ničeovu perspektivu, promišljaju duboku društvenu i duhovnu krizu zapadne buržoaske civilizacije. Oni nastoje da otkriju uzroke ove krize i ponude rešenja za njeno prevazilaženje. Cilj rada je da se osvetle sličnosti i razlike između odgovora koji dva mislilaca pružaju na ovo pitanje. U radu se metodom komparativne analize predstavljaju i suočavaju Ničeova i Šelerova perspektiva u tumačenju krize moderne civilizacije, i načina njenog prevladavanja. Oba autora vide temelj krize u gubitku smisla, usponu nihilizma i preokrenutim i pogrešnim vrednostima koje društvo promoviše, a koje za koren imaju osećaj resantimana. Resantiman se tumači kao potisnuta, ali delatna mržnja nižih klasa (robova), u njihovom istorijskom i socijalnom usponu, prema starim, tradicionalnim višim klasama (gospodarima) i njihovim vrednostima, koje u moderno doba bivaju izložene rušenju i padu. Niče smatra da resantiman izvire iz hrišćanske religije i njene etike, i nastoji da ga prevlada kroz „afirmaciju životaˮ, voljom za moći kao voljom za život. Šeler odlučno odbija Ničeovo povezivanje hrišćanstva sa resantimanom. On smatra da dekadencija moderne civilizacije ima još dublji koren u odbacivanju vrednosti viših od života - duhovnih i religioznih vrednosti. U odgovoru na krizu moderne civilizacije on se zalaže za rehabilitaciju i reafirmaciju apsolutnog i večnog poretka vrednosti na čijem vrhu stoje vrednosti duha i svetosti. U radu se zaključuje da se uzroci krize nalaze u vladajućem ropskom moralu prožetom resantimanskim vrednostima kojima nedostaje volja za (životnu) moć (Niče), odnosno viši rangovi vrednosti (života, duha i svetog) (Šeler). Zajednički Ničeov i Šelerov filozofsko-politički stav je elitizam i prezir prema masama. Oba autora daju primat duhovnim elitama, oštro kritikujući mase zbog „nevrednosti” koje one oblikuju, i promovisanja socioekonomske (socijalistička) i političke jednakosti (liberalna demokratija). Šelerova pozicija se vremenom pomerila od konzervativno-hrišćanskog ka liberalno-sekularnom elitizmu, ali je zadržala ideju društvene hijerarhije, primenjujući je na poopštenu podelu između elite i mase.

Prikaz knjige: Shoshana Zuboff. 2018. The age of surveillance capitalism: the fight for a human future at the new frontier of power. New York: PublicAffairs, 704 str.

Novi milenij obeležava prelaz iz doba globalizacije u doba globalnosti. U takvom dobu pojedinačne akcije, lokalna trgovina i nacionalna politika imaju globalni uticaj. Da bi odgovorile izazovima životne sredine i razvoja, države su, preko globalnih organizacija, odlučile da uspostave novo globalno partnerstvo. Ovo partnerstvo obavezuje sve države na kontinuiran i konstruktivan dijalog. Jedan od oblika partnerstva je održivi razvoj usmeren prema zdravoj ekonomskoj politici i upravljanju, efikasnoj i predvidljivoj javnoj upravi i zaštiti životne sredine u donošenje odluka i napredak ka demokratskoj vladi. U radu se ukazuje da se kapacitet relevantnih organa, organizacija i tela Ujedinjenih nacija, međunarodnih i regionalnih međuvladinih tela, nevladinih organizacija i lokalnih zajednica treba povećati kako bi se ostvarili ciljevi održivog razvoja, poznati i kao globalni ciljevi jer njihovo postizanje podrazumeva globalne promene sa partnerstvom vlada, privatnog sektora, civilnog društva i građana kako bi se budućim generacijama obezbedilo bolje životno okruženje.

Svedoci smo bionadzora celog društva koji se primarno temelji na kontroli i proizvodnji straha od strana nevidljivih centara moći koji veoma umreženim delovanjem kroz različite, ali povezane organizacije žele globalo objediniti svoje delovanje pod izgovorom da svet nije pripremljen pred nadolazećim pretnjama, od kojih je jedna i epidemija. „Život kao politički objekt” je kontrolisan, u ime „prava” na život, na nečije telo, zdravlje, bezbednost. Savremena politika je biopolitika kao moć koja društveni život reguliše iz njegove unutrašnjosti kao kontrola koja se proteže kroz sve dubine svesti i tela stanovništva. Nalazimo se u borbi protiv „nevidljivog neprijatelja” koji je sveprisutan, i nepoznat sa strahom koji ga sledi. Ova pandemija pokazuje da se nalazimo u vremenu socijalnog inžinjeringa i prikrivenog biloškog i psihološkog rata i ulazimo u novo globalno tehnotronsko doba u kome su nadnacionalne i multinacionalne kompanije, fondacije i „javno privatna partnerstva” delovi „globalne uprave”.

Prikaz knjige: Kissinger, Henry. 2015. Svjetski poredak. Zagreb: Školska knjiga. 366 str.

Cilj rada je pokazati da su Marks i Niče, mislioci koji teže da se prevlada epoha, kroz revoluciju mišljenja koja se buni protiv otuđenog čoveka koji u našem posthumanom dobu postao samo najamni radnik, a sam je postao roba. Njihova stajališta će se u radu razmatrati kroz perspektivu kapitalizma posebno onaj neoliberalne perspektive, koji je sam je u sebi ahuman i antihuman i neprestano otuđuje čoveka od njega samog stavljajući ga u sve teže i pogubnije ropstvo. Taj svet sveopšte destrukcije, koji svoje postojanje opravdava uvek argumentima „lažne svesti” i „lažnih vrednosti” provodi indoktrinaciju i porobljavanje najširih razmera. U njemu vlada dominacija manjine nad većinom koja se ogleda u potpunoj kontroli i potčinjavanju većine kojoj se oduzima sloboda i stavlja u položaj neautentičnog bivstvovanja. Komparativnom analizom promišljanja Marksa i Ničea rad će ukazati na razloge otuđenja čoveka kao stvaralačkog ljudskog bića i otuđenog bića nihilističke epohe.

Prema mnogim analizama raspad Jugoslavije je rezultat unutrašnjih jugoslovenskih sukoba, posebno sukoba između Hrvata, Srba i Muslimana. Ovaj rad polazi od pretpostavke da je glavni razlog nestajanja Jugoslavije strana intervencija u unutrašnjim poslovima zemlje. Dve zapadne sile, SAD i Nemačka, uz pomoć institucija međunarodne zajednice destabilizovale su i pomogle raspadu zemlje, naročito tokom 80-ih godina 20. veka. Kroz strategije i tehnike meke moći su planirale, pripremale i pomagale secesionističke države koje su razbile Jugoslaviju, pojačavale kontradikcije, ekonomski je učinile zavisnom, a sve u cilju ovladavanja njenim resursima. Novonastale „oslobođene” države, uređene po demokratskim merilima zapadnih zemalja postale su vazali velikih korporacija.

Cilj rada je povezivanje istorijskih činjenica vezanih za ekonomsku politiku i regulaciju društvenih odnosa u SFRJ sa analizom kulturne logike zamenjivanja komunističkog utopizma potrošačkim antiutopizmom, što je rezultanta nemogućnosti političkih elita da pronađu rešenje za sve veću disproporciju između samoupravnih, kolektivnih procesa proizvodnje i lične imaginacije o blagostanju kroz potrošnju i posedovanje, kao posledice ekonomske liberalizacije. Rad je zasnovan na kulturalnoj analizi „dijalektičkih slika“, proklamovanih društveno-političkih praksi i uloge birokratije u raslojavanju društva te teatralnoj pobuni studenata na desocijalizaciju društva i borbu za boljeg čoveka.

U totalitarizmu je razoreno društvo funkcija totalne države. Totalna vladavina se zasniva na totalnoj moći nad svim segmentima društvenog života. Totalitarizam je haos koji se organizovano provodi u poretku permanentnog terora. Totalitarna diktatura se ne temelji na metafizičkoj ideji radikalnog zla već na povezanosti ideologije i terora u razaranju modernih temelja slobode i demokratije. Poznatim pojmom totalitarizma teško je precizno obuhvatiti složenost zbilje u modernim društvima i njihovim novim načinima egzistencije u doba vladavine tehnosfere uz veliku pomoć novih tehnologija i novih medija. Cilj rada je pokazati da u totalitarnom shvatanju države, kultura postaje ideološko sredstvo ili svrha vladanja masama na temelju medijske konstrukcije stvarnosti i oblikovanju čoveka kao „usamljene gomile“ sa krajnjim ciljem stvaranja „novog svetskog totalitarnog poretka“.

Autor u radu polazi od pitanja da li danas u doba univerzalnih sloboda i jednakosti, izgrađene demokratske institucije stvarno osiguravaju pravednost, slobodu i jednakost ili imamo onoliko prava koliko imamo moći? Na temelju takvog stava značaj istraživanja se bazira na tezi da se iza velikih slobodarskih ideja, ideje dominacije u politici koja nije ostvarenje slobode nego ostvarenje moći. U radu se na primjerima stavova Makijavelija i Ničea pokazuje perspektiva sagledavanja politike kao moći, metodom usporedne analize. Za Makijavelija, Čezare Bordžija posjeduje vrlinu koju karakterizira hrabrost, odvažnost i snaga za promjene, dok Niče smatra da Napoleon ima „aktivnu snagu“, sposobnost za umjetnost nasilja i organiziranja koje su potrebne u izgradnji države. Njihov cilj je obnova, suprotno dekadentnoj teoriji jednakosti i moralnosti sažaljenja, političkih teorija i državnog ustrojstva koje su utemeljene na patosu distance i poretku po rangovima. Cilj rada je pokazati kako viši čovjek ili vladar može iskazati svoju imoralnu moć bez ograničenja u političkom okviru i ako imaju dovoljno snage država je primarno instrument njihove moći to jer je volja ka moći temelj filozofije politike.

Diskrepancija moći između EU i zemalja kandidata je enormna, te je potrebno zapitati se koliko stvarne slobode zemlje kandidati uopšte imaju u pristupnim pregovorima. U radu se Nova Evropa sagledava kao novo-vekovna i imperijalna struktura u procesu proširenja sa svojom opširnom i strogom politikom uslovnosti. Kroz proširenje, Unija je u mogućnosti da dokaže svoju kontrolu nad nestabilnim i siromašnim susedima. Utemeljen na tim preduslovima, motiv rada je da prikaže spoljnu politiku EU kao potpuno imperijalističku. Nove zemlje mogu pristupiti EU, ali nakon što dozvole implementaciju sve šire liste uslova u zakonodavni sistem. Sa formalnim usvajanjem celokupnog evropskog zakonodavstva i regulacija nove zemlje ne postaju jednake sa starim zemljama EU, nego postaju kolonije. Cilj rada je dokazati da kroz veštu upotrebu političke i ekonomske uslovnosti EU dobiva ekonomsku kontrolu nad nestabilnim i osiromašenim delom kontinenta i nove države postaju nove kolonije zato jer uvoze strane vrednosti i civilizacijske modele bez zadrške i bez kritike.

Prikaz knjige: Dušan Čkrebić, Koča Popović, duboka ljudska tajna, Službeni glasnik, 2012, str. 437.

Cilj rada je pokazati prikriven zaokret od demokratije ka korporativnoj vlasti kao procesa stvaranja novog sveta, oblikovanog od strane vladajuće klase čija financijska i politička moć koristi sve najvažnije komunikacijske institucije modernog društva. Ta nova elita proteže svoju društvenu moć delovanjem na transnacionalnom nivou i ne izražava interese pojedine nacionalne države. Oni šire svoju meku moć kroz međunarodne ekonomske institucije (STO) političku/vojnu (NATO) ili kulturološkim ili ideološkim dostignućima (EU, liberalizam) koristeći razne oblike indirektne ili direktne oblike kontrole kako bi uspostavili neoliberalnu agendu diljem celog sveta i prouzrokujući sistematske promene. Iako postoje snažni otpori tim trendovima, sadašnji procesi će biti samo odgođeni, ali ne i zaustavljeni jer oni samo predstavljaju logičnu posledicu same dinamike sistema. Vladajuće elite koriste visoke vrednosti propagande i meke moći u svojoj nameri da „ubede“ pojedince i zemlje u njihovoj implementaciji. U radu je korišten pristup istraživanja osnovnog značenja Novog doba i vladavine vladajuće klase i uticaja njene meke moći u njihovoj međusobnoj korelaciji. Zaključak rada je da nova vladajuća klasa ostvaruje svoj cilj stvarajući jednu svetsku vladu korišćenjem svoje meke moći. Tokom vremena će nacionalne države postojati, ali sa umanjenom suverenosti. Njihova moć se prenosi na novu transnacionalnu vladajuću klasu koja na globalnom nivou deluje na dualnim osnovama „upravljanja krizom“ i globalnim planiranjem sa ciljem uspostave međunarodne „tehnokratske diktature“ u postindustrijskom, informacijskom društvu.

Prikaz knjige: Toma Piketi, Kapital u XXI veku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2015, 715 str.

Prikaz knjige: Rob Rieman, Povratak Europe. Njene suze, djela i snovi, TIM press, Zagreb, 2016, 61 str.

Propaganda stvara uverenje da su demokratija i radikalni kapitalizam nužno povezani, ne samo jedan sa drugim, nego i sa modernitetom, napretkom i reformama. Demokratski diskurs u službi propagande nastoji uveriti građane da su neoliberalni koncepti jedini recepti stabilnosti i demokratije iako privatizacija i slobodna trgovina, dva temeljna dela strukturalnih reformi nikako nisu povezane sa stvaranjem stabilnosti. Propaganda je moguća i vrlo često uspešna zato jer je ljudsko ponašanje podložno oblikovanju te nema svoj prostor u ideološkoj, već u psihološkoj sferi. Cilj propagande u čijoj krajnjoj instanci se nalazi korporativni kapital je manipulisati svešću ljudi i stvoriti simuliranu stvarnost u kojoj otuđenje odgovara hajdegerovskom obliku zaboravu bića, ali i zaboravu čoveka jer više nema bića ni čoveka, već samo potrošne robe bezgranično iskoristive. Propaganda kao veštačko božanstvo, autonomna sila, stvara samo sebe i nameće sopstvena pravila prema kojima svaka kritička svest nestaje, proizvodeći masovnu svest. Kapital i kontrola medija, u kombinaciji sa „doktrinom šoka“ odlično je oružje u implementaciji „umetnosti politike“. Cilj rada je dokazati da neoliberalna ideologija, kao ideologija apsolutnosti kapitala, uz pomoć propagande medija, stvara društvo spektakla i vodi rat za osvajanje svesti i oblikovanju čoveka prema zadatoj formi.