Вера Деспотовић

У Србији су покренуте извесне иницијативе за изричиту забрану телесног кажњавања деце. На ову врсту промена су утицале околности у актуелном друштвеном контексту Србије: виисока стопа заступљености овог облика дисциплиновања у породичом окружењу; истраживања указују на озбиљне последице до којих доводи постојећа пракса, а Комитет за права детета 2017 године упутио препоруке за увођење изричите забране телесног кажњавања деце.  На иницијативу Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (МРЗБСП)  ради се на тексту Закона о изменама и допунама Породичног закона и иницијална доступна верзија предвиђа изричиту забрану телесног кажњавања деце. Циљ рада је да се укаже на значај увођење изричите забране телесног кажњавања деце у свим окружењима и да се дају препоруке на који начин би се ова иницијатива имплементирала у пракси. Измене у законској регулативи требало би да допринесу промовисању позитивног ненасилног дисциплиновања деце чиме би се унапредио систем заштите деце од насиља.   Осим промоције хуманијих вредности  потребно је омогућити подршку у развоју и примени програма за родитеље како би овладали вештинама потребним за обављање овако важне улоге, али и јачање компетенција професионалаца који треба да пружају подршку родитељима у испуњавању родитељских дужности. Ова врста превентивних активности у заштити деце требало би да води ка изградњи ненасилних метода понашања у нашем друштву генерално.

Медијација се у систему социјалне заштите у Србији званично примењује од 2005. год. након доношења Породичног закона (“Службени гласник РС”, број 18/2005 и 72/2011) који прописује могућност њене примене у породичним споровима. Од тада су направљене значајне системске промене, које су обухватиле нормативне, организационе и институционалне аспекте. Овај системски помак је омогућио унапређење коришћења медијације, као једног од алтернативних начина решавања конфликата, у различитим областима социјалног рада. У раду су представљене карактеристике најчешћих одговора на конфликте, основне карактеристике и добити од медијације и основне области њене примене у социјалном раду. У другом делу је представљен системски оквир за развој медијације у социјалној заштити. Упркос омогућеним законским предусловима и преношењем добре праксе развијених земаља, пракса медијације није у довољној мери заживела. У појединим областима примене, током последњих пет година, број медијација је све мањи, иако су грађани и даље веома незадовољни традиционалним начинима решавања спорова и ефикасношћу рада судова у Србији. Имајући то у виду, циљ овог рада је да се кроз дефинисање основних принципа медијације и сагледавањем могућности њене примене у социјалном раду, омогући јасније разумевање предности ових приступа како за кориснике, представнике институција система социјалне заштите ал и друштво у целини, што може бити изазов за даљи развој механизама алтернативног решавања сукоба.

Ресторативни приступ конфликтима почиње да се развија седамдесетих година 20. века као одговор на критику традиционалних модела кривичног права и решавања конфликата. Од тада су развијани различити програми, вођене су многобројне кампање, измењено је кривично законодавство у које су инкорпорирани принципи ресторативних приступа, међутим ресторативни приступи у решавању конфликата у Србији још увек су недовољно развијени. Овај рад има за циљ да се кроз компарацију најчешћих одговора на конфликте и приказ основних принципа ресторативног приступа омогући  боље разумевање овог конепта и праксе која из њега произилази, а која може да буде веома корисна у одговору на учестале конфликте у српском друштву.