Вељко Благојевић

Дипломатија представља прву линију промовисања и одбране националних интереса и један од извора моћи, заједно са војним, економским, информационим и другим. Значај и комплексност дипломатије за Србију у условима савремених међународних односа можда се најбоље могу уочити у погледу одвраћања у условима када се на тлу Европе води велики ратни сукоб, који ће извесно имати дугорочне последице по међународни систем. Када се томе додају и нерешени проблеми из периода ратова за југословенско наслеђе, посебно проблем статуса КиМ, извесно је да Србија мора да перманентно настоји да на најбољи могући начин искористи све националне потенцијале за свеобухватно и веродостојно одвраћање у условима примене политике војне неутралности, што само додатно усложњава изазове. Ефикасност дипломатије представља један од кључних предуслова за успешно одвраћање, али се њена синергија са другим инструментима спољне политике не може поуздано реализовати без концепта стратешке комуникације. Циљ рада је да се ослонцем на реалистичку теоријску основу, анализом функција дипломатије, сагледају њен значај за успешно одвраћање и нужност синхронизованог деловања са другим спољнополитичким средствима, који се развијају превасходно ради одвраћања, али се могу и другачије тумачити уколико дипломатија не успе да избегне замке безбедносне дилеме.

Концепт неутралности је у историјском паду, највише због процеса глобализације, али и негативних искустава неутралних држава у светским ратовима. Три државе у Европи су се одлучиле за неутралну политику у постхладноратовском периоду, међу којима је и Србија. Проблеми са којима се суочава српски народ последица су „разби-распада“ бивше Југославије и негативног међународног имиџа који је формиран у јавном мњењу на Западу током деведесетих. Србија се определила за дугорочну примену концепта војне неутралности, након вишегодишњег настојања да формира адекватан стратегијски оквир који би требало да обезбеди оптималне могућности за реализацију националних интереса у реалном геополитичком и геостратешком окружењу. Хипотетички оквир рада се заснива на становишту да опредељење за војну неутралност нуди многе стратешке предности за реализацију националних интереса, али се у превизији стратегијских опција њене реализације крију и многа ограничења. Имајући у виду специфичности концепта војне неутралности, у раду ће се анализирати основне теоријске поставке неутралности, посебности примене наведеног концепта у геополитичкој и геостратешкој реалности Србије и усклађености стратегијско-доктринарних решења према наведеном дугорочном политичком опредељењу. Посебна пажња биће посвећена доктрини свеобухватне одбране и одвраћању као дефанзивном стратегијско-доктринарном опредељењу које је иманентно неутралности.

Албанци и Срби су у новијој историји готово архетип непријатељских народа на Балкану. Евидентно је да су, у историјском контексту, политичке елите оба народа чинили погрешне стратешке процене које су угрожавале њихове националне интересе. Сваки народ је настојао да се што повољније позиционира код великих сила и тиме обезбеди већу подршку за сопствене интересе, а на уштрб интереса другог народа. Отуда полазна хипотеза овог рада јесте да су стратешке процене политичких елита Срба и Албанаца, стављене у контекст проблема Косова и Метохије, који траје у континуитету од повлачења турске власти са Балкана, биле неутемељене и као такве непримерене за делотворну политичку акцију. Другим речима, оне нису у пуној мери објективно сагледавале тежину и комплексност српско-албанских анимозитета у вези са питањем односа према простору Косова и Метохије. Када је реч о српској елити, неспорно је да она, пре свега, није адекватно проценила стратешке домете пада Берлинског зида и реперкусије тога догађаја на међународне односе и судбину заједничке државе јужних Словена на Балкану. Из тог угла посматрано, може се закључити да је то био један од пресудних чинилаца у креирању драматичних околности на Косову и Метохији, чији смо данас сведоци. Овде треба посебно напоменути да су међусобни односи Срба и Албанаца до те мере инструментализовани од стране спољних чинилаца да се апстраховање њихових самосталних спољнополитичких потеза чини у стратешком смислу готово оправданим.