- Насловна
- Истраживачи
- Вангел Милковски
Вангел Милковски
Начелник Катедре стратегије у Школи националне одбране Универзитета одбране
КОНЦЕПТ ТОТАЛНЕ ОДБРАНЕ У СТРАТЕГИЈИ ОДВРАЋАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Предмет овога рада односи се на испитивање погодности концепта тоталне одбране као основе за пројектовање система одбране у функцији стратешког одвраћања Републике Србије. Постојећи систем одбране требао је бити заснован на концепту тоталне одбране, који од настанка Републике Србије није дефинисан, проверен и општеприхваћен. У складу са наведеним, поставља се питање: да ли постојећи начин организовања и функционисања система одбране одговара захтевима стратешког одвраћања. Полазиште у овом раду представља став да систем одбране, без претходно дефинисаног и општеприхваћеног концепта тоталне одбране, можда неће бити у потпуности ефикасан и ефективан у стварању кредибилне и веродостојне претње у функцији стратешког одвраћања. Резултати истраживања указују да је за развој потребних способности снага система одбране и њихову употребу ради стратешког одвраћања, претходно потребно развити концепт тоталне одбране. Процесом развоја могуће је постићи пуну сагласност свих снага о њиховим задацима, начинима ангажовања и повезаним ризицима. Такође, концептом тоталне одбране је могуће утврдити мере и препоруке о променама у постојећем систему одбране које треба да повећају ефективност и ефикасност стратешког одвраћања. У теоријско - методолошком приступу коришћена је теоријска анализа и компарација концепата тоталне одбране у различитим историјским и геополитичким условима као и метода моделовања савременог концепта који може да одговори захтевима стратешког одвраћања у савременом вишедимензионалном стратешком окружењу.
СТРАТЕГИЈСКИ ПРИСТУП РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У РЕШАВАЊУ КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКОГ ПРОБЛЕМА
Рад је усмерен је ка изналажењу рационалног концептуалног модела заштите и очувања територијалног интегритета и суверенитета Србије у косовско-метохијском простору, чија примена не би угрозила остваривање њених других виталних и важних интереса. Полазећи од логике стратешког мишљења, у раду се полази од тезе да такав модел подразумева примену прелазног решења, усмереног ка остваривању посебног стратегијског циља који би имао улогу етапног политичког циља. Таквим решењем умањују се ризици остваривања економског развоја Србије и очувања физичке безбедности њених грађана, а обезбеђује простор за касније остваривање крајњег политичког циља којим се достиже жељено стање у стратегијском окружењу које подразумева „реинтегрисан простор АП КиМ у уставно-правном поретку Републике Србије“. У погледу стратегијских приступа и начина деловања, концептуални модел захтева избегавање офанзивног приступа у војној димензији, а примену комбинованог офанзивно-дефанзивног приступа у дипломатској, економској и информационој димензији стратегијског окружења. Начин примене инструмената националне моћи био би секвенцијалан, односно постепен и дугорочан, одвијао би се у више фаза, уз акумулацију мањих стратегијских ефеката. Рад припада научном пољу стратешких студија а методолошки оквир обухвата примену аналитичко-синтетичке, дедуктивно-индуктивне, историјско-компаративне и прогностичке методе.
ИНТЕРАКЦИЈА СТРАТЕГИЈЕ ПРИСИЛЕ И ОДВРАЋАЊА – ПОУКЕ ИЗ АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ
Предмет рада је преиспитивање релевантностии савременог значаја класичног приступа употребе стратегија присиле и одвраћања и њихове интеракције. У раду се предмет истраживања разматра кроз преглед литературе и теоријских ставова класичних мислилаца,а релевантност и савремени значај њихових ставова кроз анализу интеракције стратегије присиле НАТО и стратегије одвраћања СРЈ пре и током агресије 1999. године. Истраживачко питање рада је да ли класични приступи употребе стратегије присиле и одвраћања задржавају своју релевантност и данас. Aутори закључују да је највећи део начела о примени стратегије присиле и одвраћања релевантан и за данашњу стратегијску праксу и националну безбедност. Истакнута је релевантност начела ескалације примене силе за успех стратегије присиле, али и мања релеватност начела да су војни циљеви главна мета у овој стратегији, већ да су то цивилни циљеви и критична инфраструктура противника. Имајући у виду да су противнички лидери централна мета према којима је усмерена стратегија присиле, тј. декапитација, један од закључака рада је да одвраћање мора бити схваћено првенствено као напор да се обликује размишљање потенцијалног агресора.
ОРГАНИЗАЦИОНА КУЛТУРА У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ
Организациона култура има велики утицај на ефикасност организације и њене вредности покрећу или спречавају иновације. Иновације у војној делатности су кључне за развој и одржавање војне моћи а војна моћ пресудна за очување националне безбедности. Иновације у војној делатности су неопходне јер државе постоје у динамичном, неизвесном и конкурентном стратешком окружењу у којем стагнација и недовољне војне способности могу резултирати смањењем могућности очувања, достизања и одбране националних интереса. Овај рад представља покушај покретања шире расправе о значају истраживања организационе културе и примени сазнања у функционисању ВС ради повећања њене ефикасности и делотворности. Основно питање овога рада је какве промене организационе културе треба спровести како би се прекинули негативни трендови лоше спроведене реформе ВС и повећала ефикасност у развоју оперативних способности и употреби снага ВС у операцијама. Како би одговорили на основно питање рада потребно је размотрити следеће три тврдње: у ВС не постоји јасна слика о стању и вредностима организационе културе. Организациона култура је један од многих концепата у области стратешких студија које нису довољно теоретски обрађене и усвојене од стране академске и професионалне заједнице у ВС; иновативна, динамична и адаптивна организациона култура је пожељна јер може да подржи развој оперативних способности и употребу снага ВС у динамичном, неизвесном и брзо променљивом стратегијском и оперативном окружењу. Историја је препуна примера када војне снаге нису логично поступале у сопственом интересу, било доношењем лоших одлука или неуспехом у предвиђању и прилагођавању захтевима окружења и стратешко лидерство треба да дефинише модел промене организационе културе у ВС како би се створили потребни услови за развој оперативних способности и ефикасну употребу снага. Систем вредности и веровања који конституише организациону културу, може у великој мери да олакша, али и да потпуно блокира процес промена у зависности од оријентације вредности културе, као и способности лидера да тим вредностима управљају. У раду је дат опис организационе културе са тежиштем на анализи организационе култруре у војним смагама, а затим извршена процена организационе културе у ВС ради идентификовања редлог одговарајућег модела промена који може олакшати развој потребне организационе културе ВС.