Снежана Бесермењи
ИСКУШЕЊА ЕТНОФИЛЕТИЗМА У РЕЛИГИЈСКИМ МОТИВИМА ПОЛИТИЧКЕ МИСЛИ КОД СРБА
Савремено српско друштво опседнуто је вишеструким синдромима искључивости. Ова појава специфично је уочљива на политичкој сцени. Већ вишедеценијски је политика у Србији надмоћно поприште политикантске и идеолошки борбе, а маргинални је сусрет и диалектика политичких теорија, стратешких анализа и идејних путоказа. У таквој констелацији вредности искључивост је интензивно присутна без обзира да ли је левичарских опредељења или десничарске провениенције. Један од најважнијих сегмента у надметању политичких елита у Србији је и религија. Као једном препознат фактор у стварању и очувању националног идентитета, религија се користи као аргумент националистичке реторике али и анационалне демагогије. Оба приступа инструментализују становиште вере и стварају контраефекат од жељеног. Отуд проистиче пут патолошког патриотизма и шизофреног глобализма. У овом раду покушаћемо да представимо јасанији приступ религији. Она је активни састојак личности и део вредносне традиције српског народа. Етнофилетизам је њено насилно прилепљено Јанусово лице које, пошто делује блиско, омаловажава хришћанске врлине. Управо таква представа најчешћа је злоупотреба религије у политичкој мисли код Срба. Овим радом желимо да скренемо пажњу на значај истраживања ове теме и противљење њеном неразумном избегавању. Рад показује да политичка елита Србије веру користи као средство манипулације а не као средство за достигнуће боље личности, друштва и државе.
‘КУЛТУРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ’ У ПОЛИТИЧКОЈ МИСЛИ КОД СРБА ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА
У раду ћемо представити покушај одређене групе српских интелектуалаца, који су живели и у оквиру српске државе и у Аустро-Угарској монархији, да националној идеји, почетком 20. века, дају један савременији идентитет узимајући у обзир захтев комплексне међународне ситуације, али и уважавајући континуитет карактера националне идеје са становиштем које је неговано током 19. века. Грађанска либерална мисао, на овом додиру векова, учинила је еволутивни прелаз од националног романтизма према постепеном, истраживачком, образовном и културном приступу националној идеји у намери да стратешку наду Срба, уједињење у самосталну државу, употпуни новим сазнањима и покрене њену политичку реализацију у савремено отпорном, прилагодљивом и најмање турбулентном смеру. У вези са тим ми ћемо се у раду осврнути на сегменте стваралаштва Јован Цвијића, Тихомира Остојића, Исидоре Секулић, Лазе Костића, Васе Стајића, Вељка Петровића и других, а који се односе на њихова становишта о националном идентитету.
