Слободан И. Панов

У уводном делу чланка аутори се баве етимолошким пореклом појма безбедности и његовим различитим аспектима, а пре свега духовно-антрополошким, медицинским и социјалним. Полазећи од патримонијалних теорија, њихова је хипотеза да насиље у друштву индукује насиље у породици, односно да у спирали насиља која је имананетна савременој цивилизацији, одсуство безбедности на националном и државном нивоу има за последицу одсуство сигурности и на приватном плану. У томе посебан значај има перманентно наметано стање несигурности, уцењивања, слабљења државног суверенитета, које се потом преноси на ниво породичног насиља. Аутори аргументују да је ове негативне последице могуће отклонити или умањити превенцијом, која не мора нужно да буде правна, већ може да буде заснована и на подстицању образовања и неговању љубави и духовности као врлина. Добар пример за превентивно, али и реактивно деловање на пољу права, пружа српско наследно право, које, иако грађанскоправна (приватноправна) научна дисциплина, комбинацијом начела аутономије воље и императивних правних правила оличених у установама нужног дела, разбаштињења и недостојности за наслеђивање, пружа путоказе за успостављање хармоније личне и друштвене безбедности.

Назив овог рада је двокомпонентан: садржи предмет анализе и магистралну атрибуцију тог предмета: као детаља (казано у пуној иронији) лоцираног у систему идеја и пракси, у концепту замисли и збиља,  у системском координатном систему који се у модерним медијима зове цивилизација, коју аутор разуме као сиромашнији/нижи појам од културе. Наслов указује на нужни редукционизам, јер руски енергетски спектар има три важна вектора, при чему јужни ток није доминантан/пресудан. Захтев ЕУ за ревизијом уговора поставља занимљива питања: да ли je према новој демократској&демонкратској  дефиницији уговора,  уговор  сагласност изјава воља две стране, у кондиционалу да то не љути нетранспарентну, непозвану а самозвану референтну страну, надуговорног субјекта, тачније надуговорног субјекта сваког и свих уговора? Иницијатива за ревизију или, најгоре, захтев&директива за ревизију од вануговорног/надуговорног субјекта поништава темеље правне културе, то је диверзија правне/уговорне логике, то је антиправна идеја која излази из права и деструктивно се лоцира у сферу  силе неправа, у привид права и збиљу диктатуре.  Из злодуха времена и бројних блатњавих факата (пост)модерне, аутор доноси закључак о реалном песимизму у неиспуњењу уговора о јужном току. Неиспуњење овог уговора неће нанети штету Русији. На крају се наводе православни принципи који песимизам чине радосним.

Одвојено посматрано, тема модела односа полова и тема васпитања (детета), јесу, квантумом и важношћу, врло присутне у породично-правној књижевности. Анализа њихове интерференције заслужује да рад добије благи атрибут премијерности анализе. Аутор ову временски и садржајно сталну зависност, тј. коегзистенцију феномена анализује кроз законски актуелне обрасце равноправности полова и кроз атемпоралне моралне и духовне вредности. Начин одговора на питање о односу ова два правна и егзистенцијална феномена не само да дизајнира, већ одређује суштину индивидуалног и социјалног живота, брачног и породичног живота, добру бесконачност ет(н)ичког идентитета и резистентност према бесмисленим модерним редефиницијама демократије.