Сава Митровић
ДИСКУРЗИВНО СТВАРАЊЕ НАЦИЈЕ: СРПСТВО КАО ДРУГОСТ У КРЕИРАЊУ ЦРНОГОРСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА
Посматрајући нације као социјално конструисане заједнице, аутор у раду испитује улогу другости у формирању националног идентитета, на студији случаја савременог црногорског идентитета. Полазећи од тезе да је за конституисање црногорске нације пресудну улогу имало дистанцирање од српских националних обележја, аутор у раду приказује и објашњава процесе маргинализације и стигматизације српства, схваћеног као све што се имплицитно или експлицитно везује за Србију као државу и/или Србе као народ. Након теоријских и методолошких напомена, извршен је критички преглед литературе која се бави идентитетским питањима Црне Горе. У централном поглављу рада, разоткрива се дискурс о српској другости, те се методом критичке анализе дискурса преиспитују начини на које он креира идентитет и обликује друштвену стварност у Црној Гори. Ово поглавље подељено је на три потпоглавља, од којих прво тематски обухвата дискурс о Подгоричкој скупштини из 1918. године и с њом повезаним догађајима у Црној Гори, друго које анализира дискурс о Српској православној цркви за време владавине Демократске партије социјалиста, те треће које приказује наставак антисрпског дискурса и након пада ДПС-а. Налази истраживања показују да је, поред државоправног, спољнополитичког, лингвистичког, симболичког и другог дистанцирања од Србије и српства, за конструисање савременог црногорског идентитета био кључан дискурс којим је српство, не само потиснуто, већ и начињено непријатељском другошћу и претњом по опстанак Црне Горе.
РЕФОРМА СЕКТОРА БЕЗБЕДНОСТИ У СРБИЈИ: ДОМЕТИ И ОГРАНИЧЕЊА ДЕМОКРАТСКОГ УПРАВЉАЊА ПОЛИЦИЈОМ
У овом раду, аутори представљају најзначајније домете реформе полиције у Србији, оцењују ниво демократског управљања полицијом, али и изазове и ограничења са којима се ова реформа сусреће. Анализа обухвата период од почетка реформе након 5. октобра 2000. године до данас, а за циљ има да пружи одговор на питање: „колико је успешно спроведена реформа полиције у Србији?”. Користећи петодимензионални модел демократског управљања сектором безбедности, аутори анализирају пет кључних области реформе, подржавајући своје наводе релевантном литературом и истраживањима. Пружајући најпре увид у правни оквир и поштовање људских права од стране полиције, а потом анализирајући ефективност интерне и екстерне контроле, као и постигнут ниво транспарентности и репрезентативности полиције, аутори указују на мањкавости досадашње реформе. У закључку се истиче да је демократско управљање сектором безбедности у пракси наишло на бројне проблеме, те да након више од две деценије реформа полиција није дала очекиване резултате. За демократско управљање полицијом, неопходан је снажан парламент вољан да контролише њен рад, независни државни органи који су у стању да успоставе надзор над деловањем полиције, али и воља унутар МУП-а за репрезентативношћу и благовременом обавештавању јавности о свом раду.
