Саша Марковић

Промишљање ове теме иритирао је текст Исидоре Секулић под називом „Културни национализам”. Он је изашао у часопису Нови Србин 1912. године који је уређивао Васа Стајић у Сомбору. Српска национална идеја и њена политичка експресија, уочи „Великог рата” суочавала се са изазовима који су утицали на њену модификацију. Инсистирање на културној садржини националне идеје био је наратив који се на простору данашње Војводине, тада Јужне Угарске већ дуже време неговао. Активност под називом „књиге за народ” Матице српске, иза које је стајала делатност Тихомира Остојића имала је за циљ да едукативно оплемени националну идеју. У том процесу развијао се полемички тон са становиштем националног романтизма који се руководио емотивним набојем, а мање рационалним уравнотежењем националне идеје. Све то нам говори о врло динамичком процесу који у историјским околностима има упечатљиве изразе испољавања. Они могу да буду слични, али никако нису идентични и у том смислу је позивање на аналогију био мач са две оштрице који је чинио креативност и промишљање не само мање делотворним, већ и непожељним. Културна димензија националне идеје је њен политички израз који је одговарао конкретној историјској епохи, али је у позадини имао једну занимљиву мисао, а то је потреба за сталним образовањем и ширењем хоризонта политичке мисли и визије националне идеје.

Царска Русија је током деветнаестог века, у више наврата демонстрирала војно-политичку моћ. Као велика сила, Русија се трудила да се приближи другим европским силама и врло често је спроводила реформе. Њену политичку транзицију пратиле су бројне противуречности као и недовољно успешна рефлексија модерних идеја. У отпору, али и у креативном приступу друштвеним идејама, руска интелектуална елита је нудила своје одговоре. Посебно специфична иницијатива било је тзв. народњаштво односно „откривање Русије”. Налазећи упориште у хришћанству ова идеја је трагала за специфичном улогом руског народа и одбијала је да прихвати национални егоизам као водиљу државних интереса. Њена емпатија била је демонстрирана кроз словенофилство али и кроз бригу за човечанство. Наратив, кроз ставове значајног броја мислећих људи је алармантно указивао да свет, кроз империјализам, све више постаје позорница милитаризма у којем је рат извеснији од политичког дијалога. Бројни српски интелектуалци су помно пратили развој ове друштвено-политичке мисли.

Тихомир Остојић је један од најзначајнијих представника српске политичке мисли на простору Аустро-Угарске монархије почетком 20. века. Политичка мисао Тихомира Остојића није истраживачки разматрана. Она је, међутим, у његовом стваралаштву присутна и умела је да обоји и његова културолошка и књижевна становишта. У залагању за демократизацију српске политичке мисли, Остојић је тражио упориште у просветитељству Доситеја Обрадовића. Његово национално становиште одударало је од романтичарске слике, али је није и у потпуности одбацивало. Супротстављајући се политици асимилације и страначке раздробљености, Остојић се залагао за продор образовања у најшире слојеве српског народа као јединствену баријеру чија је улога била очување идентитета. Са тим у вези он је, у предвечерје Првог светског рата одлучујуће утицао на делатност Матице српске као најоригиналније српске културне институције. Незадовољан конформизмом и политиканством постојећих српских политичких странака у Монархији, он је предлагао реформу Либералне странке, а потом и учествовао у стварању Српске демократске странке. Иако су политички домети ових странака остали недовољно афирмисани, њихов значај није био занемарљив у неговању демократског процеса артикулације политичке мисли код Срба „пречана“. Тихомир Остојић је у томе имао незаобилазну улогу.

Последње две деценије двадесетог века југословенске државе и њених наследних држава, у историјском контексту, сведоче о једном разорном дејству поли­тиканства које је настало услед судара посткомунистичких идеологија квазинационалистичке и социјалне провенијенције. Ове идеологије биле су и ‘’једино могући развојни пут’’ елита која је негована у идеолошкој држави братства и јединства, а која је изгубила пут којим их је водило дело безгрешног вође. Ситуација у Војводини је такође била обележена овим догађајима. Коначни обрачун са антисрпским снагама у време тзв. ‘’јогурт револуције’’ требао је да означи наводни почетак националног освешћења и хомогенизације Срба које је идеологија претходног времена фрагментарисала и однародила. Изговаране су велике речи и позивало се на велика дела и указивало се на одсудни тренутак. Реторика је постајала примеренија општенародном покрету који је требало да се ство­ри. Сва противуречност сложених националних односа и државног уређења нестајала је у слаткоречивој и запаљивој демагогији која је митоманију претвори­ла у историјску истину. Чувари народне традиције и историјске баштине постали су исти они људи који су неговани у анационалном и атрадиционалном културној и политичкој атмосфери. И у Војводини они су се сукобили са политичким неистомишљеницима (читај непријатељима) али дојучерашњим идеолошким сарадницима. И једна и друга концепција није бринула о постојећим интересима Војводине, већ о очувању или стварању свог економски и политички привилегованог места у друштву. Ипак то је занемарљиво малом броју ондашњих интелектуалаца био сигнал за почетак потпуне културолошке декаденције једног народа, једне државе, једне регије. Напротив, у популизму који су политички лидери јужнословенских нација обликовали било је места за "пратећу’’ интелигенцију и она је то обилато користила. Промене које су наступиле након 2000. године, у на­роду, биле су више израз економске исцрпљености и оптерећености ратном психозом, а у мањој мери рефлексија спознаје погубне анационалне, акултурне и тиме и проевропске политике. Године које су следиле, до данас, представљају трагање за националним консензусом у оквирима генерисања политичког парла­ментаризма и плурализма. Војводина је у расцепу која је одраз потребе, са једне стране, сопственог дефинисања као модерног европског региона и грађанских и националних снага које то подржавају, а са друге стране националистичких и војвођанско етатистичких снага које су суштински анационалне и сепаратне и које поменути процес доживљавају као дезинтеграцију државе или нације али и Војводине.

Савремено српско друштво опседнуто је вишеструким синдромима искључивости. Ова појава специфично је уочљива на политичкој сцени. Већ вишедеценијски је политика у Србији надмоћно поприште политикантске и идеолошки борбе, а маргинални је сусрет и диа­лектика политичких теорија, стратешких анализа и идејних путоказа. У таквој констелацији вредности искључивост је интензивно присутна без обзира да ли је левичарских опредељења или десничарске провениенције. Један од најважнијих сегмента у надметању политичких елита у Србији је и религија. Као једном препознат фактор у стварању и очувању националног идентитета, религија се користи као аргумент националистичке реторике али и анационалне демагогије. Оба приступа инструментализују становиште вере и стварају контраефекат од жељеног. Отуд проистиче пут патолошког патриотизма и шизофреног глобали­зма. У овом раду покушаћемо да представимо јасанији приступ религији. Она је активни састојак личности и део вредносне традиције српског народа. Етнофилетизам је њено насилно прилепљено Јанусово лице које, пошто делује блиско, омаловажава хришћанске врлине. Управо таква представа најчешћа је злоупотреба религије у политичкој мисли код Срба. Овим радом желимо да скренемо пажњу на значај истраживања ове теме и противљење њеном неразумном избегавању. Рад показује да политичка елита Србије веру користи као средство манипулације а не као средство за достигнуће боље личности, друштва и државе.

У раду ћемо представити покушај одређене групе српских интелектуалаца, који су живели и у оквиру српске државе и у Аустро-Угарској монархији, да националној идеји, почетком 20. века, дају један савременији идентитет узимајући у обзир захтев комплексне међународне ситуације, али и уважавајући континуи­тет карактера националне идеје са становиштем које је неговано током 19. века. Грађанска либерална мисао, на овом додиру векова, учинила је еволутивни прелаз од националног романтизма према постепеном, истраживачком, образовном и културном приступу националној идеји у намери да стратешку наду Срба, уједињење у самосталну државу, употпуни новим сазнањима и покрене њену политичку реализацију у савремено отпорном, прилагодљивом и најмање турбулентном смеру. У вези са тим ми ћемо се у ра­ду осврнути на сегменте стваралаштва Јован Цвијића, Тихомира Остојића, Исидоре Секулић, Лазе Костића, Васе Стајића, Вељка Петровића и других, а који се односе на њихова становишта о националном идентитету.

Покушај да се приближимо доjстојнијем тумачењу идентитета српског народа, а кроз истраживање препознатих ставова српске политичке елите модерног доба (устаљено од 1804. до данашњих дана), врло често оставља утисак недостижног. Из тешке запуштености, преко устаничког подвижништва до револуционарног заноса у властољубиву комбинаторику, па преко муком освојене институционализације, до националне државе, партијске осионости, владарске амбициозности до југословенске контроверзе и народног жртвовања, демагошке демократије, идеолошке владавине у транзицију постмодернизма где политичке елите прагматизам претварају у конзумацију, а делотворност подређују медијском наступу и одговорност излизују заборавом. Исцрпљујућа нестабилност са осцилацијама од усхићена до духовног стратишта условила је појаву која је често имала облик популистичке подршке али је стварна мисао остајала дубоко сакривена од политичких елита на које се односила. На том темељу стварао се вредностни систем који је уливао привидну лојалност подршке доминирајућем политичком контексту и стварао симулакрум стабилности који се, при сваком новом друштвеном изазову урушавао кроз израз затечености и неочекиваности.  Вредности, иако препознате, остајале су недостижан декор и реторичка подвала. У овом раду, скренућемо пажњу на оне који су нас упозорили на ове појаве, а аргументе притворности покушаћемо да обесмислимо кроз узорковање њиховог смисла.

Законитост рада управе је основни елемент садржаја појма правне државе. Под појмом правне државе у најширем смислу речи подразумева се она држава у којој ради обезбеђења слободе правне једнакости и правне сигурности функционисања и манифестовање државне власти има правне форме и у којој су постављене одређене правне границе деловања државне власти.  У раду су презентовани резултати истраживања права полицијских службеника на правну сигурност у Републици Србији. Тако усмерено истраживање имало је за циљ да се у методолошки исправном поступку идентификују и научно опишу кључни проблеми полицијских службеника у остваривању својих права из радних односа, после доношења Закона о полицији из 2016. године. Применом метода анализе садржаја, компаративне и формално-логичке анализе, у раду је анализирано више примера из праксе Министарства унутрашњих послова упоредно са анализом резултата актуелних теоријских истраживања и релевантних правних прописа и аката. Резултатима примене тих метода, као кључни проблеми у остваривању права на правну сигурност полицијских службеника, идентификовани су проблеми у поступцима: службеног оцењивања, стицања чинова, распоређивања и престанка радног односа. Закључцима изведеним синтезом тих резултата, као кључни узроци описаних проблема потврђени су: 1) неблаговремено доношење подзаконских прописа, 2) селективна примена закона и 3) примена одредаба подзаконских прописа који су престали да важе. Тако утврђено стање правне сигурности полицијских службеника у области радних односа не може се оценити сагласним са становиштем Европског суда за људска права према којем законске одредбе треба да буду „адекватно доступне, предвидиве и формулисане са довољно прецизности да појединцу ‒ ако је то потребно, омогуће одговарајући савет – ради регулисања његовог понашања“

Школовање српске омладине у иностранству и њен повратак у Кнежевину Србију, као и истоветни процес код Срба „пречана“ у смислу школовања и повратка у свој завичај, условили су рефлексију савремених друштених идеја и њихов развој у српском народу. Геополитичка ситуација оновремене Европе суочавала се са непосредним војно-политичким изразом теоретски, већ прилично осведочене националне идеје Италијана и Немаца. Њихов национални оптимизам и упроност у његовом остварењу били су додатни подстицај и уобличавању националног израза Срба. Најпре, у засебним групама, а потом све повезаније и одговорније, енергија слободарског духа сливала је токове младалачког заноса у јединстену доктирну националног ослобођења. Стварањем Уједињене омладине српске настала је конктретна организација која је каналисала ентузијазам, али и захтевала уобличавање сопственог друштвеног програма националне идеје. У потрази за вредностима националног идентитета, међу присталицама Уједињене омладине српске све више подршке добијала је идеја просветитељства. Упориште у неговању образовања требало је да национални романтизам обогати рационалним садржајем и тиме уравнотежи његов емотивни дискурс.

Књижевно дело Лазе Костића незаобилазна је инспирација истраживачком и креативном делу многобројних писаца и научника како савременика тако и многобројнима деценијама уназад. Међутим, стваралачки опус Лазе Костића садржајно је знатно шире посвећен и утицао је на развој друштвене мисли код Срба. Доктор права, Лаза Костић је био изразити познавалац актуелних друштвених идеја и политичких идеологија: од либерализма, преко социјалних учења, позитивизма, националне идеје, романтизма и конзервативизма. Дискурс његовог становишта почивао је на јединственом и аутентичном промишљању комплексних историјских догађаја и није се задовољавао стереотипом очигледних приступа који се својом једноставношћу и наизглед примамљивом подршком намећу као општи поглед. Костић није прихватао пожељну сагласност и није уважавао политикантско јединство као начин очувања националних интереса.

Намера овог рада је да приближи проблеме са којима се српски народ суочавао у геополитичкој ситуацији уочи и током ратних година 1914-1918. У ситуацији непосредне ратне опасности и претње окупације територије становништво Србије није имало избора. Народ се посветио војничкој дужности која је опет била мотивисана доста јасном потребом одбране сопствене земље. То је уливало појединцу снажан осећај праведне борбе и рата који нажалост не може да се избегне. Ратне околности су биле немилосрдне, а сналажљивост је плутала између морала и конформизма. Имајући све ово у виду, становиште о наводном српском националном-империјализму, са којом у наредним редовима полемишемо тешко да је одрживо.