Сандра Давидовић

У тренутку писања овог текста још увек су на снази царине од 100% које је влада у Приштини увела на робу пореклом из Србије и Босне и Херцеговине. Имајући у виду да су поред ове царинске мере, власти у Приштини решиле да укључе и нецаринске баријере, односно административне мере којима се у потпуности спречава увоз српске и босанско-херцеговачке робе, можемо рећи да су на снази санкције Приштине према Србији и Босни и Херцеговини. Последице ових мера значајне су не само за привреду Србије, већ и за регион, а поставља се и питање да ли је овим ЦЕФТА практично престала да постоји? Сматрајући да је трговина једно од основних питања не само економских односа, те да је тренутно камен спотицања у преговорима Београда и Приштине, први део рада представља приказ структуре и динамике трговине између Србије и Косова*, као и анализу чинилаца који су довели до увођења дискриминаторних царина. Посебна пажња у раду посвећена је могућностима које стоје на располагању Републици Србији да одговори на уведене санкције Приштине. Друго важно питање које се намеће све чешће као тема и препрека у преговорима Београда и Приштине, тиче се друштвене и јавне имовине на Косову и Метохији, односно спроведених и планираних својинских трансформација друштвених и јавних предузећа. У том смислу, циљ рада је да укаже на могућности истицања нерешених имовинских проблема у процесу преговарања, посебно имајући у виду актуализацију економских питања у протеклим месецима и последице које по дијалог има пропуштање претварања ових проблема у конкретне преговарачке захтеве.

Рад разматра деловање Европске уније на Косову и Метохији, као део њеног настојања да се афирмише као међународни политички и безбедносни актер. Косовска криза постала је важан тест за Заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, али и за деловање њене најамбициозније мисије Заједничке безбедносне и одбрамбене политике - EULEX. Политички процес решавања косовског проблема и спољно-политички интереси Уније у том процесу истакли су везаност и испреплетаност овог процеса са њеном политиком проширења, чиме је контекст додатно проблематизован. Сложеност приступа Уније косовском проблему очитао се у конфузном правном и политичком статусу мисије EULEX, али утицао и на њен домашај и резултате. Ангажовање на Косову крозустановљење мисије ЗБОП виђено је као катализатор спољног деловања Уније и кључни тест њене делотворности после реформи уведених Лисабонским уговором. Непуних 10 година рада ове мисије заслужује преглед услова њеног настанка и учинке њеног рада, али и оцену досадашњег ангажмана Уније у процесу решавања косовске кризе.

Предмет овог истраживања је анализа примењених модела приватизације друштвених предузећа на Косову и Метохији, која је у периоду од 1999. до 2009. године, спровођена под окриљем Међународне цивилне мисије (УНМИК), што је чини специфичним случајем у теорији и пракси. Након завршетка оружане агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, српска покрајина Косово и Метохија, стављена је под јурисдикцију међународне цивилне мисије, чиме је државни суверенитет суспендован. Резолуцијом СБ УН бр. 1244 уређен је међународноправни статус територије, али је политичка стварност довела у питање скоро све циљеве постављене Резолуцијом, због чега се приликом одређивања правног и политичког оквира приватизације, морају узети у обзир и дешавања након 1999. године. Приватизација је по себи сложен феномен чије спровођење има важне друштвене и економске импликације, а процес приватизације на Косову одликују и посебне карактеристике, које не можемо свести под општа обележја овог процеса, и која захтевају посебна објашњења. У току истраживања представиће се правни и политички предуслови извођења приватизације, уз наглашавање значаја контекста одвијања процеса, као и одабрани модели по коме су предузећа приватизована. Будући да је кључну улогу у процесу приватизације имала УНМИК администрација, представићемо организацију овог система са посебним освртом на њена имовинско-правна овлашћења и оснивање Косовске поверилачке агенције као одговорног носиоца читавог процеса. Постављени временски оквир од 10 година оправдан је јер је реч о релативно заокруженом циклусу, унутар кога је извршена приватизација највећег броја друштвених предузећа, а у коме је кључну улогу имала УНМИК администрација.